Просветни гласник

Стојан Новаковић као државник и дипломата

517

Новаковића, знајући да његов култ скромности никад не би допустио такво поређење. Али пре тога поменућу узгред оне његове критичаре који, у својој пакосној нескромности, мисле да ће задржати за себе онај највиши пиједестал који припада само Стојану Новаковићу. Још од самог почетка бивше Југославије запажено је и код Срба, како у књижевности и науци тако и у политици, подмукло увлачење оног интернационалног модернизма који, са истом дијалектичком методом као и Марксов „Историски материјализам" и са истом нескривеном тенденциозношћу, претреса и процењује прошлост као и све оне који су, било својим знојем било својим генијем, изграђивали ту прошлост. И кад ти модерни неимари нису могли да порекну све заслуге Стојана Новаковића, а на првом месту обимност његове делатности, они су му одрицалк оригиналност у концепцијама и генијалност у стварању. Новаковић је могао сам себе потцењивати. Његова је скромност била један изражај његпве величине. И никад он мени није изгледао већи него једне вечери после посете Николе Пашића који се тада бавио у Петрограду због својих приватних послова и често похађао Новаковића. — Ја сам ту скоро при крају живота, говорио ми је Стојан Новаковић, тихим гласом, као да се сам себи испсведа... и све више увиђам да сам живот промашио. Ја нисам ни прави државник ни прави научник. хтео сам да будем једно и друго, јер су ме и политика и наука привлачиле. Али то није било могућно. Требало је ићи само једним путем. Ето видите Пашића. .. Нагађајући његову мисао, ја му упадох у реч, нагласивши да је Пашић само државник јер, и да је хтео, није могао постати и научник, пошто је био створен само за политику. Док ви сте, наставих ја даље, и државник и научник. Као државник ви већ имате великих заслуга у области спољне политике, а можда још и већих на пољу просветне политике. А као научник... — Не, не, прекиде ме Новаковић. Ја сам дао све што сам могао, и шта сам од себе створио? Ни научника, ни државника. Поред скромности, био је код Стојана Новаковића још један други узрок тога потцењивања самога себе. И сам пун неуморног * прегалаштва у давању потстрека народном животу, он је, у сво јим размишљањима о физиолошком процесу друштвене еволуције, стављао људе од акције изнад људи од науке, јунаке и државнике изнад научних и књижевних мољаца. У нашем јавном животу, он ]е придавао политичкој улози једног Илије Гарашанина, једног Јована Ристића, једног Николе Пашића, много већи историскн значај него свима културним сарадницима њиховог времена. Оче-