Просветни гласник

516

Просветни гласник

посланик на страни, кад је и из које гране народног живота изишло ово или оно његово деАо, — то су мртви детаљи и ја их се можда више и не сећам. Ја ћу вам говорити о Стојану Новаковићу као ЖИВОМ човеку у коме су научник и државник, човек од књиге и човек од акције, нераздвојно повезани. У једној бледој али лично снимљеној слици, ја ћу вам изнети неколико својих утисака из непосредног додира са њим, а не безличну и посредну анализу својих ранијих или доцнијих сусрета са његовим списима. Једном речи, покушаћу да вам претставим живога Стојана Новаковића, онаквог какав је он остао у мојим још увек свежим успоменама на Петроградске вечери. Висок, сувоњав, више озбиљна него строга изгледа, са дубоким проницљивим погледом из малих очију обасјаних светлим наочарима, хумано предусретљив и услужан, стојички честит и лојалан, како у речима тако и на делу у свима тренутцима живота, Стојан Новаковић је био класичан тип правог српског домаћина у кући, скромног, отменог и европски културног господина ван куће. На њега би се могли, у подједнакој мери, применити ови редови које је он сам извукао из најскривеније дубине свога срца и посветио успомени своје покојне супруге, госпође Јеле Новаковићке: „Много је држала на старе друштвене народне обичаје и на ред њихов, ни свеколико вејање нових скептичких мисли... није њу могло поколебати... са меланхолијом је гледала јурњаву и отимање о одличне положаје и о дохотке у нашем политичком животу... Искрено је љубила свој народ одушевљеном оданошћу све до краја, па је жалила што сувише безобзирно утркивање и борба не могу народ подићи на ону висину која би одговарала истинитом и искреном родољубљу. У ову карактеристику отмене српске госпође старинскога типа улази и оданост вери и цркви." 1 ) Невероватно вредан, Новаковић је био и неисказано скроман. Тим особинама провејавало је цело његово биће и одавало потпуну душевну мирноћу, као одблесак сне чврсте воље и унутарње равнотеже која се огледа у истрајности свих његових подухвата. Никаква слава, никаква власт, никакви успеси нису могли да поремете те основне црте његовог карактера. У својој доброћудној скромности, он је сам највише потцењивао своју вредност и своје заслуге. Међутим, у целој нашој историји могли би се на прсте избројати Срби који би се, било као државници било као културни претставници свога племена, могли поредити са Стојаном Новаковићем. Мало после, ја ћу то и потврдити једним неочекиваним поређењем на које не бих смео ни помислити за живота Стојана

х ) У предговору једног превода С. Новаковића са руског (А. В. Дружинин, ПАУЈ1ИНА САСОВИЦА, Мостар, 1908).