Просветни гласник

Стојан Новаковић као путописац

623

Булуклије, те том приликом на своје велико изнеиађење наишао на неког „нашег човека", са којим се у погледу цене вожње погодио („јер се у Цариграду без погађања ништа не ради"), што нарочито подвлачим, српским језиком. Затим, писац нам описује своје утиске из старог Стамбола, за који вели да се добро држи у својем конзерватизму, те упоређујући га, посматраног са Златног рога, са Пером, истиче, да „тамном бојом својих древних зграда отскаче лрема зиданој жућкасто-белој Пери са њеним не мањим обиљем стаклених прозора". Пролазећи кроз Стамбол говори нам писац о његовим чаршијама, „где су још занати у гомилама, сваки у засебном крају или у засебној улици". Иза тога је описао трговачки крај у Стамболу, који је такођер врло интересантан за странца; ту .су крај дивног безистана многобројни турски ханови према обичају средњег века, и ту се могли чути сви могући језици света и видети како се врше сваковрсне трговачке операције. Идући даље кроз Стари Стамбол и зашавши тако у улице које нису имале више иичег заједничког са Модерном Европом и улицама европских градова, писац примећује да је ту калдрма исто онаква као у осталим градовима на Балкану све до нашег Београда, а што се више иде од центра тим се више залазило „у чист тип познатих турских махала из Београда пре 1867, из Ниша . . . до скорашн их дана". Сва разлика цариградских улица према улицама у дру1 им северним балканским градовима свела би се на разлику коју овим улицама даје пејсаж југоисточног балканског приморја. Овде су вртови пуни кипариса и смокава, којих код нас нема. Даље, писац вели да га „криве линије кућа, узане и тесне побочне улице, решетке на харемским прозорима турских кућа, почесте чесме по утици, продавнице с јестивом, зелењу или рибом, каване у различитим, свагда врло простим облицима, изнашаху тип или прототип, тако добро познат од детињства, само што се овде претстављаше у пуном типском изобиљу велике вароши и престонице". Новаковића врло одушевљава природа цариградске околине, те је посматра са виса на којем се налази и одакле се пружа поглед ка Мраморном мору, камо се у јужном правцу спушта омалена удолица са потоком, који тече у море. Кроз Топ-капију, ндући паралелно са зидинама цариградским, долази се до Манаетира Булуклије, који је само коју стотину метара удаљен од