Просветни гласник

640

Просветни гласник

ности и одговорности, љубав према драгоценом материјалу и лепоти заната живи до ренесансе. Најбоља дела су стварана у маленим радионицама, а-ли специјализација и подела рада омогућују још у Египту индустрију стаклених адиђара. У Грчкој индустрију ваза, у Риму тересигилате и стакла, а у Византији је створена огромна мануфактура, државно предузеће, за свилене тканине, сребрно посуђе и златарске радове. То је први случај дириговане уметности. На супрот томе грађанска уметност, од ренесансе, тежи за индивидуалном слободом, која се огледа већ од готике у слободној пластици. Томе се придружује и ново осећаље за боју употребом фајанса и уљеног сликарства. Од ренесанса монументална архитектура, која господари кроз цео средњи век, губи своју водећу улогу у одређивању стилских Јоблика. Место ње, на основама класичних тековина, у декоративном, у примењеном, у намештају и оделу се изживљује стилски карактер ренесанса, барока и рококоа. Ако је било сваштарство још у ренесанси Леонарда да Винчија, у бароку већ настаје специјализација. Долази до нове дириговане епохе у уметности у доба апсолутизма и дворског друштва. Значајну улогу псчињу да играју т.зв. орнаментштихови, у којима налазимо стилске узорке за примењену уметност која се расцзала. Од тада осећамо и диктатуру моде- Од Луја XIV мануфактура намештаја и гоблена даје тон кроз два столећа уметничком стилу. Севр и Мајсен створили су раздОбље порцулана. Сва та разноврсна мануфактура у ствари игра већ улогу неке школе за примењену уметност. Утицај тих радионица најразличитијег занатства траје до ампира и бидермајера, последњег чистог стила. После тога примењена уметност пада у руке либералистичке грађанске индустрије, губи у стилу, техници и вредности. Постаје робом. XIX век, као скроз еликарско, музичко и аналитичко столеће, зазршава се потпуном декомпозицијом стварности. То се осећа и у квалитету занатства, које иде само за дочаравањем визије стварности. Виљем Морис и Раскин су покушали једном да оплемене понова занат. Већ од 70-тих година у целој Европи преовлада свест о потреби школа и обнове заната. Али тек модерне тежње, са снажним тектонским духом, синтетичном стилизацијом, као и поштовањем логике у употреби материје, обнављају примењене уметности. Поновни триумф духа друштвене целине и средине над индивидуализмом,