Просветни гласник

Белешке

657

У погледу преписивања задатака могло би се дати ово упутство: „Што мање прилике дајемо деци за преписивање, у толико ће се оно ређе догађати". Додуше и овде се мора често претити или кажњавати, али се увек мора имати на уму, да је идеал довести разред дотле, да из властите, унутрашње увиђавности презире такве сгвари, да их сматра испод частк и да их не чини стога, а не због казне. Што се тиче брбљања на часу и ван часа, брбљања у свакој могућој и немогућој прилици, које понекад нарасте до заразе и лома — ту тако и немогућој прилици, које понекад нарасте до заразе и лома — ту такође тачније у разреду, брбљање пре часа биће сведено на најмању меру. Што се разреду даје мање прилике за ларму, у толико ће мање ларме бити, а поготову на часу. Заиста запослено дете никад не брбља. Па ипак остаје доста прилике кад деца нису запослена, на пр. кад ее обављају текући послови разредног старешине. У сваком разреду има деце која, кад се каже: „Извадите атлас" сматрају да је речено: „Почните да говорите". — Једино и битно средство против тога, поред личности нартавникове, која импонује, јесте довести децу до унутрашње увиђавности, колико су у животу потребни савлађивање и дисциплина за свако дело. Кад се на пример разред дечака и девојчица враћа одушевљен са неког спортског или војничког филм.а, очаран како је све дивно ишло, како је све било „прима", ту прилику ваља искористити и подвући да .је узрок чоме, што се сваки појединац држао дисциплиновано и ником није пало на ламет да мрдне малим нрстом, а камо ли да разговара и ларма." Често су растројеност, расејаност, заборавност, поновљене грешке у исправкама и исправкама исправки у задацима повод за грдњу. Многи су наставници у овоме врло комотни, али оне наставнике који ове мане узимају озбиљно, стаје много више снаге и нерава него сама предавања. Ту много постиже наставник из кога зраче унутрашње мирноћа и сабраност. Такав ће наставник својим свакодневним примером васпитавати и помоћи ће да се у младој души створи уверење да су пажња и унутрашња прибраност основ сваког успеха. Нема друге: докле год наставници буду везани за уобичајени начин наставе, не остаје им ништа друго до да предњаче добрим примером. Алн то могу само јаке личности. Телесно и нервно слаби наставиици се сатиру. Зато и постоји толико распрострањено мишљење „не може свако бити наставник", ,,наставник мора да се родн", или „наставник мора бити уметник" и т. сл. Дакле све зависи од личности и способности наставникове. Међутим, наставља писац даље, врло је тешко довести децу до увиђавности да она могу да уче само ако слушају, да је настава лепа само ако пазе и буду мирна и т. д. Деца стичу властита искуства, али она немају богату увиђавност одраслих, за коју је потребно дугогодишње искуство. Деца ће покушати да се покоре вољеном наставнику, покушаће да се унесу у његове мисли, успех ће за тренутак бити ту, али то није трајан успех. У сваком случају он је врло мали за онолики живчани напор који наставник мора да употреби.