Просветни гласник

656

Просветни гласник

већином преко разума, јер је телесно-душевно преживљавање искључено. Телесно-душевно директно доживљавање искључено је, јер руке треб«. мирно да леже на крилу или клупи кад не пишу. Због свега овога није чудо ако деца понекад из.губе вољу да сат за сатом седе мирно и што им се каткад прохте да проговоре и са својгш друговима. Није чудо што и она почињу да брбљају, кад већ наставницн толико говоре. Много је расправљано о томе, како треба постављати питања. Није природно, ако наставник поставља само таква питања на која он већ зна одговор (на пр. у рачуну). Он треба само да пита: „Како ћеш сад даље радити?" или: „Како си дошао до тог мишљења?" и т. д. Предлажу се само природна питања (Килер) или да наставник уместо питања даје потстрек за мишљење (Ичнер). Али ако се наставник са својим потстрецим* повуче што вкше и препусти деци природна питања која проистичу из њихове жеље за сазнањем, онда долазимо до наставе „која полази од детета", која је покушана пре двадесет и више година, али је пропала, јер је способност деце била прецењивана. Деца ке могу водити саме себе, кав што се човек не може извући из баре вукући се за свој властити перчин. Па где лежи решење? —■ Ми наставници трошимо толико живчане снаге борећи се противу дечијих развојних сила, место да их употребимо. Све поменуте дечије грешке могу се посматрати и с друге стране: деца су немирна за време наставе јер су жељна покрета. Она не пазе, њих замара вечито слушање, јер и сама хоће да буду активна. Она дошаптавају јер хоће да помогну својим друговима и т. д. Зашто гонити децу да седе мирно, кад је дечијем телу у доба развитка потребно много више кретања него одраслима. Ми знамо да се деца интересују, много питају, најрадије све самостално раде. Међутим ми у настави пуштамо да ирзенствено слушају наш говор. Ми се љутимо због дечијег брбљања, а сами толико говоримо да деца не могу довољно да се изразе на свој начин. Она имају природну потребу саопштавања, н.агон једног према другом, а ми хоћемо да говоре само наставнику и не дозвољавамо никакву везу између другова за време часа. Све клупе су окренуте према настазнику. Начин наставе стоји у крајњој супротности са четири главне силе дечијег развоја: са нагоном за покретом, за самосталном делатношћу, са другарством и ритмом развијања. Према томе треба што више упослити дечије снаге у настави, јер у колико њих мање упослимо, у толико више трошимо своје властите снаге. Нису наши вредни наставници криви због подбацивања у школи, већ начин наставе, којим се данас служимо у школама. „Изгледа као да смо поставили зид око гомиле деце која су нам дата на васпитавање", уместо да пустимо слободан прилаз њиховом интересовању и да га искористимо. Овако трошимо много више снаге. „Деца наравно хоће да сруше зидове". Зато морамо стално да их опомињемо. Међутим нас ће стајати много мање снаге к напора, ако на добро промишљен и припремљен начин ученике толик« заинтересујемо за једно градиво, да они прате наставу.