Просветни гласник

668

Просветки гласник

да се уведу било какве иностране новине, за које не постоје услови дубоко у самоме корену сопственог народа, бесмислени су, а све намераване револуције такве врсте без резултата." За српски народ се заиста може рећи да се није ропски угледао ни на византинизам, ни на западно-европски феудализам, него да се формирао и изграђивао на своме националном тлу, веран својој народној традицији и својим праотачким врлинама, али разумно примајући и асимилујући културне тековине великих просвећених народа и улазећи постепено у ред цивилизованих европских народа. После доласка Словена на Балканско Полуострво, поједина словенска племена почелг. су се диференцирати и прегруписавати. Српска племена нису се одмах слила у једну хомогену и компактну еткичку целину, у нацију. Српска племена су све до Немање живела својим посебним племенским животом, раздвојена у засебне области, под управом својих племенских старешина. Тек 1170 видимо да рашки велики жупан Немања уједињује у једну заједничку државу Рашку и Зету, које су се до тада развијале потпуно независно једна од друге, дслазећи често чак и у оштре међусобне сукобе. Процес сливања и унификације Рашке и Зете трајао је скоро читав један век, али су центрифугалне тежње и сепаратистичке аспирације постепено слабиле, док се нису сасвим расплинуле, тако да су напори наших Немањића најзад довели до позитивног формирања јединствене. српске државе. Високу политичку зрелост и развијено осећање одговорности према нацији показао је Немања не само у својој смишљеној и конзеквентно спровођеној унутрашњој политици, него и у вођењу спољашње политике српске државе. Желећи да ослободи Србију од дотадашњег вазалног положаја према Византији, Немања је склапао војне савезе и са Мелтачком републиком, и са Мађарском краљевином, па чак и са Немачком царевином, водио је — у савезу са њима — ратове против Византије, али ипак није успео да Србију начини потпуно самосталиом и независном државом, која неће морати да признг.је сизеренитет Византије. У свом првом покушају да раскине вазалске окове, Немања је, као што је познато, претрпео потпун неуспех и — увидевши илузорност даљих експериментисања и бесмисленост даљих жртава ■— покорио се силном византиском цару Манојлу Комнину и остао му веран