Просветни гласник

Осећање одговорности према нацији

667

сналажења нашега народа. Једанпут: мудра и обазрива реалистичка политика; други пут: гестови највећег херојства и натчовечанских напора. Док су Немања и Стефан Првовенчани водили углавном реалистичку политику, дотле је кнез Лазар погинуо „за крст часни и слободу златну". Док је Карађорђе на мачу извојевао срнску државу, дотле је Гарашанин, за време Кримскога рата, спасао Србију једино својом државничком мудрошћу и својом вешто спровођеном реалистичком политиком. Историја српскога карода садржи заиста неисцрпан низ уоедљивих доказа о животној способности и моћи прилагођавања, расној неистрошености и етничкој хомогености, органској повезаности и унутрашњој чврстини српскога народа. Од првих почетака своје историје, кроз дуге векове дизања и падања, српски народ је у довољној мери показао своје здраво осећање политичке ствариости и моралне одговорности, своју дораслост о испуњењу економских предуслова за нормалан материјални и технички развој и своју, необично зрелу и увек живу свест о потреби правилног решавања свих актуелних и привредних проблема. Већ у Средњем веку, чшл је дошло до формирања прзих српских државица у Рашкој и Зети, први управљачи српскога народа истицали су се својим пробуђеним осећањем одговорности према нацији, увек будни у одбрани њених животних иктереса, свесни њених основних дужности и права и, у већини случајева, вични вршењу постављених задатака. Животни развој средњевековне српске^ државе показује рану поЛитичку зрелост српскога народа и правилан прогрес српске културе. Иако се налазила у непосредној близини и под снажним политичким и културним утицајем старе, хиљадугодишње Византије, средњевековна Србија се релативно брзо еманциповалз од византиског утицаја и почела изграђизати своју државну самосталност и културну самониклост на својим националним и расним основама. Ову потребу нико није јасније уочио и речитије формулисао него велики Гете, 4 јануара 1824, у своме разговору са Екерманом: „За једну нацију је само оно добро, што потиче из њеног сопственог језгра и из њених властитих могућности, без мајмунског подражавања некој другој нацији. Јер оно што једноме народу, на извесном степену старости, може да буде корисна храна, показаће се за неки други народ као отров. Сви покушаји