Просветни гласник

Осећање одговорности према нацији

679

агресиван, час попустљив, али увек више склон компромису и погађању него рату и борби. Он је тактиком и дипломацијом далеко више успевао, него други крвавим и дуготрајним ратовима и огромним људским жртвама. Уставобранитељи су били противници унутрашње политике кнеза Милоша, али су продужили његову спољашњу политику скоро у потпуности. Умни и видовити Илија Гарашанин, највећи државник и дипломата уставобранитељске Србије, водио је углавном исту спољашњу политику као и кнез Милош. То се најбоље показало за време Кримскога рата. Турска је, као сизерен Србије, желела да увуче и Србију у рат против Русије, која је била заштитник свих хришћанских народа у Турској. Својом изванредно вешто спровођеном политиком стриктне неутралности Гарашакин је спасао Србију и није се замерио ни Турској, ни Русији. Гарашанинова спољашња политика за време Кримскога рата одговарала је у нотгГуности смеру и духу Милошеве политике. Кнез Михаило, иако знатно напреднији и модернији од кнезд, Милоша, продужио је традиционалну Милошеву спољашњу политику. После бомбардовања Београда, не само Уједињена омладина српска, не само наши романтичарски песници, на челу са Змајем, Ђуром Јакшићем, Лазом Костићем и Каћанским, него и читава наша родољубива јавност, па чак и широке народне масе, тражиле су свети ослободилачки рат против Турака, вековног непријатеља српског народа и Хришћанства. Али, кнез Михаило је био потпуно свестан да још није куцнуо „извесни час", да Србија још није довољно спремна да се сама ухвати у коштац са огромном Отоманском империјом и није загазио у рат. Због тога је изгубио врло много од своје раније иопуларности у народу, али он је водио рачуна о народним интересима, а не о својој личној популарности. За време српско-турских ратова крајем 70-тих година спољашњу политику Србије водили су опет државници и дипломати који су зиали правилно да процене новостворену ситуацију и да извуку за Србију највише могућу корист. Ма шта се мислило о унутрашњој политици краља Милана, за његову спољашњу политику се мора признати да је, углавном, била реално вођена и проницљива, нарочито за време Санстефанског мира и Берлинског конгреса. Противници краља Милана замерили су му да 2*