Просветни гласник

724

Просветни гласник

који су прво у њему изазвали ту емоцију, који су карактеристични баш за тај својствени симбол. Уколико су ти симболи само њему самосвојни, утолико је он оригинални>и, личнији, генијалнији, и утолико ће он имати више способности да помоћу тих симбола речју, бојом, сенком, звуком сличну емоцију изазове код свих људи који његово дело читају, гледају или слушају. Емоција дакле репродукује се симболима, а сазнање добија се саосећајношћу уметничке емоције. У загради било би можда потребно објаснити натурализам. Иатуралисти су тврдили да се тачном репродукцијом природе најбоље постиже уметничко дело, а не симболом. У ствари је само једна игра речи у питању: и натуралисти, и баш натуралисти репродукују појединости, али и они бирају само оне које су најкарактеристичније, а не све. А чим бирају само карактеристичне и у свакој појединости само оно што је емотивно, онда значи да се и они у ствари служе симболима, али симболима своје врсте, са више педантности и тачности у цртању, али ипак симболима. И њихова дела су далеко од тога да су фотографске или фонографске плоче, јер, да су само таква, не би ни била уметничка. Колико је сазнање које се стиче уметничким и књижевним делима у ствари право сазнање, трајно и дубоко, показаће нам најбоље један пример. Коме се то није десило, кад је отишао у Немачку, Француску, Италију или Енглеску, да му се није учинило, кад је дошао у додир са Немцима, Французима, Талијанима или Енглезима, као да је нашао људе које је он одавно познавао. Није то осећање дошло отуда што сваки човек носи у себи цело човечанство, иако и тога има, само то је нешто друго, а ово осећање долази отуда што ми баш познајемо ту нацију, њене националпе карактеристичне особине, као што рецимо познајемо особености свога брата или пријатеља, и то познавање стекли смо читајући, гледајући или слушајући књижевна или уметничка дела ствараоца тих дела. Ми смо могли то сазнање стећи и читањем етнолошких дела, социолошких студија, историја итд., могли смо сазнати и заборавити, али утисак који је у нама остао, рељефан и снажан, кад смо читали Гетеа или Шилера, Молијера или Мопасана, Шекспира или Дикенса, утисак не само обасјаности душе човека, већ и обасјаности немачког, француског или енглеског народа, тај утисак и то осећање буди се у нама и при првом