Просветни гласник

726

Просветни гласник

препород народа, почињући — разуме се — са омладином. Потребна је не само ревизија целог наставног програма, већ је нарочито иужно да се при тој ревизији остави довољно могућности да се у школама омладина доведе до националне свести, до упознавања националних вредности, до сазнања националних особености. Пут за упознавање своје нације није у бубању чињеница, већ у књижевном сазнању, у уметничком саосећању. Колико би се књига морало написати да би се објаснила осећања која се добијају при читању и гледању Јазавца пред судом од Петра Кочића! Колико се може тумачити, разговарати, размишљати, осећатк са ђацима баш поводом тога чемерног хумора који избија из сваке речи! Зар тај шерет, чијим речима говори петвековна историја српског народа и потпуна национална свест и свесност и националног и свог положаја, зар се тај шерет не прави будалом, кад он, национални горостас, пристаје да се толико унизи да изиграва будалу да би само могао рећи шта га дубоко тишти! Та његова трагедија је симбол трагедије целог народа, и смех и сузе које изазивају његове речи урезаће се у младе пријемчиве душе гимназијалаца за вечита времена, а ако им и наставник још помогне, ако их потстакне да размишљају, расветли сву особеност и оригиналност тога хумора, упореди тај хумор са хумором једног Молијера, једног Сервантеса, једног Сфифта, једног Чехова, колико ће он учинити да се ти омладинци национално освесте, и као такви постану имуни према свима другим интернационалким тровањима. Или узмимо Бору Станковића! Прочитајмо га целог са ученицима. Свака личност, сваки опис, свака сцена, његова мајсгорска психолошка разоткривања најинтимнијих кутака душе, српске душе, која се вековима стварала на овој нашој ветрометини, где су се биле све могуће светске буре, где је претила опасност да сваког тренутка нестане и народа и појединца, те српске душе, која се толико морала крити, затрпавати, претварати, да јој не угледају прави смисао, зар се та српска душа не појављује цела, стидљиво голишава, трагична у дерту и севдаху, расна и нанационална, велика и обасјана у својим јадима и патњама у делу Боре Станковића! Па народна поезија, па Његош, па Лазаревић, па Јакшић, па Илић, па толики и толики други! Има ту сировости, има не-