Просветни гласник

730

Просветни гласиик

народ је очувао своју индивидуалност, а великим песничким даром створио је дела ретке уметничке и научне вредности. Народне песме имају и високу етичку вредност. Оплемењен хришћанством морално и филозофски, народ у њима поставља личне и опште етичке идеале. Вредност идеала није нигде јаче истакнута од избора између човечанско-националне дужности и личног животног успеха, у избору између небесног и земаљског царства. Свестан ништавила себичности богатих Гавана, и греха натрпавања блага на гомиле, народ кроз уста Светог Саве даје благу економску и моралну сзрху: грађењем путева и мостова, раздавањем сиротињи неспособној за рад, и подизањем манастира, који су тада били не само средиште молитве него и културна и национална. Ето у чему је темељ славе Немањића! Под утицајем Езанђеља народна песма жели да изгради друштвену правду душевношћу. На њеним уснама лебди филозофски презир за отимање и материјално и свесно уздизање изнад добра и зла у животу пуном обмане, а краткотрајном као лепота цвета; ока уздиже непобитну истину да смо „пред Богом сви једнаки", и да пред њега износимо само мртвило скрштених руку као обележје свога свршеног посла -и праведна дела. И тако очекујемо Суд. Зато Бог шаље анђеле и свеце прерушене у просјаке да. кушају „знаде л' свако за Бога и за име Божје"; зато је боље „изгубити главу него огрешити душу".' У мало којој књижевности ће српска омладина иаћи боље изражену моралну тезу, узвишеније примере породичне, другарске и младалачке љубави као у нашим иародним песмама. Ретко је где испуњавање дужности доведено на виши ступањ од самоодрицања Цара мученика и његових јунака од којих је сваки свесно говорио: „Езо, идем погинути", мајке Југовића, љубе Ђакона Стевана. Сви нас они уче да јединку треба подвргнути целини, лично добро општем. Нигде идеал народиог опстанка у оквиру хришћанске вере није изражен лепше и краће од лозинке „за крст часни и слободу златну". Из народних песама омладина ће научити да породично и друштвено расуло доводи до испаштања какво је претрпела „земља Инђија", да треба поштовати родитеље и старије и корнстити се њиховим животним искуством као што је чинио Краљевић Марко, да витешки ваља штитити незаштићене по његову