Просветни гласник

На Великој школи у 1883—1887 родине

163

израза својим речима, покоји пут песнидом лупио у катедру и својим прилично промуклим гласом човека већ у годинама уз извесну мину стао на ир. уверавати своје слушаоце: „Није се, брате, Карађорђе дигао на устанак из економских и не знам каквих политичких разлога, као што трућа . . већ што је била' глава у питању!" У овом погледу карактеристичан је и случај који се десио на испиту кашем другу, правкику Ј. Силвију, који као ђак једне прекосавске реалке није раније никад ии учио српску историју. Добивши питање о Стевану Првовенчаном, о коме он већ и са неуредног долажења ка Срећковићеве часове није раније ваљда био ништа ни чуо, он стане у пози кандидата, који по том питању тобоже већ довољно зна, врло изразитим дитирамбима глорификовати једног другог Стевана, наиме Стевана Душана. „Стеван Првовенчани, .... Стеван Првовенчани ... — почве давати одговор кандидат, гледајући нетренимице у Срећковића, — био је знаменити српски краљ. А.ти, Стеван Душан, цар Срба и Грка, створко је од Србије царевину и својим победама заслужио у историји назив „Силни". — Не предишући, ђак је у још неколиким бомбастим фразама стао тако китити венац славе Душанове и Србијике, брижљиво избегавајући историске догађаје тога доба, које, дабогме, није ни знао. Задивљен студентовом родољубивом речитошћу и одушевљен његовом глорификацијом, професор Срећковић се брзо умешао у његову елукубрацију, и потсећајући и сам на један или два знатнија догађаја из историје Душанових ратова стао махиналио и кехотице излагати историју Душанових ратова н документовгти кандидатова тврђења. Какдидата за испитивање било је међутим повише, време је одмицало и претседник се убрзо затим нашао побуђен да да знак кандидату да може ићи на своје место. Дабогме, да се кандидат пожурио да се уклони, праћен узто још и изразом одобразања и задоЕољства Срећковићевог на тако сјајном знању српске историје! Тек кад је после други неки кандидат добио питање о неком догађају из Душанове историје, Панта Срећковић се сетио да онај први студенат није управо ништа ни говорио ни о Стеваку Првовенчаном ии о Душану. Али за исправку је било доцкан, кандидату је већ била забележена одлична оцена и њега више није бшхо међу присутннм.