Просветни гласник

На Великој школи у 1883—1887 године

167

а затим појављивање у јавности само утолико, уколико би се за то осећала стварна, објективна потреба. У „Побратимству" је те године био претседник наш старији друг Љ. Давидовић; али неке јаче књижевне радн>е није ни тада било. Одласком пак и те генерације с Вел. школе рад друштва се за подуже време био ограничио још највише на бескорисне препирке око избора нове управе, на дискусије о правцу рада итд., а врло мало посвећивао стварном „узајамном обавештавању" и „литерарно-научном раду" својих чланова. Дабогме, да се онда још мање могло озбиљно приступати на пр. издавању какве публикације, која би одговарала ранијим покушајима и амбицији, донесеној још са гимназиских клупа. Интересантно је да се при вентилирању ових проблема убрзо показало да међу члановима, као и међу студентима уопште, већ постоје две струје извесиог политичког карактера. Није нимало претерано или нетачно рећи да је то донекле било и као одјек тадашњег политичког живота саме земље и прилика саме Вел. школе. На влади у Србији био је тада познати Никола Христић, који је наследивши напредњачку владу М. Пироћанца и Милут. Гарашанина и угушивши т. зв. тимочку буну и радикалну странку, претстављао консервативни, па по мњењу слободоЈшнијих људи и чисто реакционарни елеменат наше унутрашње политике, као и сам Милут. Гарашанин, који је наредне године опет дошао на владу. Иасупрот томе постојала је већ извесна, развијена, иако готово од свих дотадањих влада гоњена и нерадо гледана, књижевност, махом социјалистичке садржине, која је умногоме била нашла свој практични израз у оснивању и раду радикалне странке. Сав тај покрет био је од вгеликог дела омладине на Вел. школи, а и иначе, сматран као слободоумље и приман симпатично. На самој Вел. школи већина професора, нарочито старијих, па и истакнутијих, припадали су либералној странци и стајали у врло блиским односима с њеним шефом и ранијим претседником владе, Јов. Ристићем. Либерална је странка, истина, тада била у опозицији, али су ипак многи њени људи, нарочито извесни чиновници, били у служби и консервативног (напредњачког) режима. То је чинило да је онај слободоумнији део омладине гледао и на ту странку несимпатично, па поред свег дужног респекта према својим наставницима-либералима није ни према њиховим политичким идејама друкчији став заузкмлл.