Просветни гласник

236

ГТросветни глаеиик

Н>ега нису збуњивале теорије ни скрунуде, он је увек осећао однос снага, умео је томе односу брзо да се прилагоди, те управо шегови успеси у другом устанку и долазе од те способности одличне сријентације и прилагођавања, те је знао колико и када треба стезати а колико и када треба попуштати. Био је ћудљив, напрасит и несталан, те управо тој карактерној црти — несталности — имао је да захвали своје лако и добро лавирање према Порти. И баш та његова деспотска превртљивост било је оно што је требало у времену после 1815 год. када је повијање и врдање било најефикасније средство у време једног посве лажног мира између Срба и Турака. Па и ако је био у својој држави непопустљив апсолутиста, чак власнички самољубив — кажу да је био један од најбогатијих људи на Балкану — ипак су нови нараштаји гледали у њему само таковског јунака, који је полуизвојевао а полуизмајсторисао народно ослобођење. За Милошеву владавину је речено да је била „патријархални деспотизам" насупрот Михајловом „просвећеном апсолутизму". Већ први непосредни нараштаји обилно су користили Милошеву творевину. Створио је могућност нараштајима да се роде, да проживе и да се однегују у једној средини и у једној заједници која није више била раја. У изЕОЈеваном слободнијем животу створен је један нов нараштај који је одрастао под Милошем а не под Турцима, Тај напаштај је већ имао шире хоризонте и потауније погледе на права човека и нације. Њихови су се прохтеви, по природи ствари ширили, те се нису више задовољавали с Милошевим апсолутизмом. Тражили су нешто више и нешто лепше: тражили су развијенији правни поредак, тражили су укратко — напредак. Милошев смисао за благовремени устанак, његов иначе смисао за еволуцију, његова наклоност према лаганим и стрпљивим погађањима а не према неодмереним и граидоманским захтевима, несразмернима тадањој српској снази и културном нивоу, његов конструктивни конзервативизам и не разбарушени и распојасани динамизам, његов правилно схваћени и корисно употребљени опортунизам, а не јалов пркос и недржавничка ренитенција, створили су један државни, политички и друштвени статус, који се једино на такав начин могао извојевати (па и измајсторисати) у Отоманској империји, а који је