Просветни гласник

Су«об два света у ј.едној ериекој драми 553

Живимо помало у глувонемо време у к-оие најбољи ваиори светае аветињски, у поноћ, кад нема много пролазника; у вреие у хоме најлепши и најчовечнији позиви остају несаслушани због тога што свет лудо хнта ко зиа куда, и хитајућ« не осврће ее много на човека, а намерно бежи од савести. Ако се под таквим пр.иликама наш писац иоиада признању, ако уопште неким правим путем жели да дође до успеха, ако се уза све то још и жури, — онда му се врло лако може догодити да ее иа том путу равболн од неразумевања и потцењивања и да због тогз падке у неку нарочиту врсту „духовне" хистерије. То је та болест због које се многи прерано заморе и клону, престану да раде; једни се активно отрују сумњом и бесмисленошћу напора, други на врат на нос трал<е јевтиније или бучније призн-ање по сродним струкама, понеки демспстрирају узалудно кроз бохемстао или се пролетаризују... Да би се кризе те болести лакше пребродиле потребне су извесне духовне вежбе које нека човек најбоље сам. пронађе. А од оних које су исто толико невиве колико и опробане, треба у првом реду узети у обзир хигијену анонимног рада. Наравно, анонимност не сме да буде обичан мали трик: оаа мора бити искрена, а то ће рећи да њу треба продужити и после успеха, онда можда највише. Јер тек онда, кад и после успеха, и после признања, не викнете: ја сам тај! тек онда почиње да делује анонимност као изврсна школа за сујету и славољубље. Ова инте.ресантна и значајна комедија обрађује истовремено два сукоба: сукоб балканског човека са техничком и механичком цивилизадијом, с једие стране, и сукоб старога и новога света, Европе и Америке, европског идеализма и америчког материјализма, с друге стране. Ми, Балканци, одувек смо трпели од комплекса инфериорности и потиштекости према Западу. Ми смо Запад или мајмунски имитирали, или пак слепо ишли за њим. Запад нам је изгледао као неки идеал, врло зисок, пред ким треба идолопоклонички падати на колена. Један тип српских писаца на челу са Велмар-Јанковићем, заузео је, одмах од почетка свога рада — око 1920 — критички став према Западу. По своме духовиом менталитету и самосвојном филозофском гледању иа живот и свет, ова нова генерација је изразито антизападњачка. Она отворено и смело исповеда своје дубоко уверење да се Запад не мора ни имитирати ни достизати. Балкански човек не треба да пређе исти онај пут који је човек са Запада већ одавно прешао у своме духовном развоју. На шта се ослањао човек са Балкана у своме осећању и мишљењу, у своме сазнавању и доживљавању живота и света, земље и неба, збивања и смрти? Човек са Балкана ослањао ее на своју личну и колективну патњу, на иманентно искуство те патње, на категорички императив свога унутрашњег