Просветни гласник

254

Прссветни ељ-тш

страдања и пречишћаваља кроз бол и патњу. Човек са Балкана је кроз дуге деценије и векове страховито патио, вечито распет на крсту који је клецајући носио од једне Голготе до друге, још теже и судбоносније Голготе, и зато није могао да надокнади оно што су други у миру дсживљавали и подизали за нове нараштаје који су дозревали и стасали под срећнијим условима за своје изграђивање и формирање него што су то могла нова поколења са Балкана, на вековном раскршћу између Истока и Запада, између два света и две културе, два гледања на живот и свет, два схватања човека и Бога, две релнгије, католичке и православне. Балкански човек не треба да сматра себе нижим, инфериорнијим и безвреднијим пред старијим, културнијим и суперлорнијим човеком са Запада. Нови балкански човек — у чије име говори генерација Велмар-Јанковића — дубоко и непоколебљизо верује да није једини пут онај којим иде западна култура, техника и цивилизација. Постоје и други путеви, ближи Богу и првобитном, исконском хришћанстзу, душевнији и благороднији, приснији и приступачнији једном новом, бољем типу човека, једном срећнијем човечанству. У стваралачком развоју Велнар-Јанковића Срећа А. Д„ претставља огроман скок из драме у комедију. У основи, то је само једно идејно и психолошко пребацивање наше проблематике у страни амбијент. То није анализа америчке дугде, психолошко сликање америчког менталитета ради Америке, није само сатира америчке технике и цивилизације. Нема сумње, има ту фиие ироније, оштре сатире, горког сарказма против механизираног, технизираног н клишетизираног начина живота, мишљења и осећања, уобличеног у формуле, калупе и схеме. Али по полазној тачци дела, писац је у њему дао уметничку пројекцију једне балканске душе у сукобу са западним светом. Тема је сасвим нова. Колико је нама познато, не само у нашој него и у страној позоришној литератури, не постоји ни прилажење таквој теми. Због тога је сасвим разумљиво да су се и страни позоришни кругови заинтересовали за овај комад, који је приказиван не само на нашим позорницама него и у Европи. Основна теза Среће А. Д. лежи у идеји да се у људским рађашима судбине треба ослонити па примордијалне нагоне и