Просветни гласник

Средства за умио взспи-гање и самовасдимње 289

Фклипикака, тј. бе-седама против Филипа краља македонског, који је својим надирањем угрожавао опстанак ондашњих грчких ренублика. Поред савлађивања ових недостатака потребно је извежбати у савлађивању и избегавању још и две неопростиве мане код сваког говорника. Прва, нешто лакша, јесте плашљивост, а друга, тежа, охола самоувереност у своју супериорност. Обе ове мане остављају ружан утисак на публику, која каткад са подругљивим потсмехом прати говорника, према коме се смањују ако сасвим и не ишчезну симпатије и очекивано уважење. Нешто слично догодило се и Мартину Лутеру кад је први пут изашао пред нублику са својом беседом против Папе и његових индулгенција. Он се као почетник уплашио и збунио. Стога му је његов друг и главни помоћник Меланхтон после говора и рекао: „Е, мој Мартине, нису људске главе лонци", чиме је направио алузију на његове вежбе у затвореној соби пред поређаним лонцима који су му претстављали слушалачку публику. Свакако овај недостатак код почетника уз неколико понављања брзо се излечи и плашљивост престане. Али је зато много ружнија и скоро неизлечива мана охоло уображење говорника у своју супериорност. То се јасно огледа у његовом надменом држању и пре и после одржаног говора. Понаша се као неки олимписки Зевс, који гледа на слушаоце као на пигмеје или парије индијанске, не водећи рачуна о томе да пред њиме стоје разумна људска бића, међу којима има и огроман број не мање ако не више од њега интелектуално-моралних слушалаца и с не мањим ако не вишим социјалним значајем н положајем. Услед тога стручни писци препоручују да се стално у овом погледу пред очима има следеће правило: „Ко хоће да буде признат и уважен као добар и користан говорник треба да заборави на себе и да мисли само на слушаоце, да из његовог гласа, геста и речи провирује нскрена жеља да слушаоце жели да убеди у тачност онога што говори, да он стога н говори, а не због своје личне славе и аплауза. У противном случају говорник неће стећи ни славу ни поштовање које је иначе могао очекивати." За завршну реч ових излагања остаје још да се обрати пажња на једну особиту важну особину која у себи окупља и чува све оно што се на дугом и заморном путу кроз искуство