Просветни гласник

Просветвн гласник

Живојин одлазн даље, са својим Шаровом, кз села у есло. Њему се нридружује јога један сапутнкк: младчћ његогкх гсдина, ратно сироче које не зна ни за своје родитеље, ви га своје родно место, ии га своје горекло. Сироче, кзгубљепо га рреме ратккх кетежа, као тслика друга ратна сирочад! Они лутају даље заједас, у троје: Х<кеојин , Миле (нови друг) и Шарсв. Триумвкрат, који трагхз стсћу у жкготу! Насред друма стајао је огрокки, спортски аутомобил, својина београдског банкпра Спетислгза Петрсвкћа. Испрсд аута шстала се г-ђица Симонида, баккареза једнзкца, жеснаестогодишгћа девојк«, која је нестрпљиво чекала да шофер Јозеф опрааи КЕар ка ауту, па да се врати кућк у Београд. Згнимљиз сусрет; нзненађење Жквојзша и Мила када су угледали ауто, разговор са Скиокидог/, одлазак до оближње чесме, распитавање о циљу њиховог путовања. Сииокида хоће да км помогне, каговара их да вођу с к>ом у Београд, они поистају, али се шофер опнре, карочкто се љути када и прљави, прашњави Шароз улази у дивна, чиста, скупоцека кола. Наравно, иофер мора да попусти н Шгров ускаче, ауто полгзи. Већ је вече. Ауто лети кроз поља, преко мостоза, брего?а, брзо. сге брже. Агзла! Пред њима се пружа величгнствен игглед: Београд, у кору светлости. ДожиЕљај првога внђења Ееограда у души кладога сељачета дат је тако сликовито и живописно, са толико стваралачке фантазије, да се дубоко уреже у сесст читалаца. У Симонидином очу, банкару Петровићу, оба младића нашла су новог, моћног савегника: Милу ће поиоћи да нађе своју ма;ку, која га је годннама тражила, з Живојину ће омогућити да дође до очессг тестгмента, ка основу којега ће добитн натрег очевкку. Сусрет нзмеђу ?1ила и његосе матере у Смедереву, његову родном месту, дат је ванредно узбудљиво и непосредно, али ипак без пгтоса и театралноста. Исто тгко, тровање Шарова од стране једнога нлаћеника газда Зулета Пзука, и жалопојха Жквојина над лешом вернога пса, дати су нимало сладуњаво и кимало сентимгнтално. У сећањкма на родно село, на стару мајку, на вољену девојку, на завичај, има дубоке носталгије к кстинске поезкје. На крају романа, сзе се добро сЕршава. Истина кобеђује. Крквци бивају кажњеки. Правда ликује. Мкле и њсгова мајка враћгју се у њихово Смедерево, а Живојин у своЈе село, своме родитељском дому, својој поново враћеној земљи, својој мајци и својој Смиљи. Обистињују се старе, вечито истините речн: „Правда је спора, али дсстижна!" Моралистичка тенденција Трајковићева ромаиа је дата у тако живој, занимљивој н уметничкој форми да се уопште и не осећа. Иако нисац тежи да у срцима нагае смладине ублажи осећања клгске супротности и социјалне нетрпељнвости, он је до последње стране остао уметнкк, пре свега и изнад свега уметник који предано ослужи вечитим националним и човечанским ндеалима. Др Р. В. Ђисаловић