Просветни гласник

РИМСКА ДРЖАВА И ХРИШЋАНСКА ЦРКВА ДО ГАЛЕРИЈЕВА ЕДИКТА 0 ТОЛЕРАНЦИЈИ (311 ГОДИНЕ) Највећа опречност између Хришћанства и незнабоштва постојала је у области јаввог живота. У ст. веку вера није била ствар чисто приватне природе него еминентно јавноправна ствар: породица, држава, друштво и култура били су најтешње срасли са незнабошком вером и њемим култом. Римска држава је веома ригорозно одржавала култ домаћих богова. Побеђеним народима Рим је редовно дозвољавао да и даље врше своје верске обичаје, док су њихова божанства обично налазила место у самом кругу римских богова, који је на овај начин постајао све шири. Друкчије је Рим поступао са народима монотеистичких религија. Према Јудејима римска државна власт показивала је велику толерантност, јер је њихова вера имала претежно националну основу а спољашњу мисију вршила је у врло ограниченом обиму. Под окриљем Мојсијеве вере, која је била геП§1о сег!е НсЛа, могло се Хришћанство до свог формалног издвојења из јудејске заједнице неопажено развијати. Међутим, у погледу Хришћанства ствар је начелно друкчије стајала. Хришћанска вера нити је била старинска нитћ национална као јудејска, него нова и универзалног карактера, чији су верни припадали разним народностима, и која је показивала изразиту претензију да, потиснувши остале вере, цео свет учини својом искључивом сфером. Због веома тесне и привидно неразрешиве везе између античке незнабошке вере и античке државе многи су сматрали да Хришћанство доводи у опасност основе римске државе. Ово страховање било је још појачано чињеницом да су хришћани, са свога становишта потпуно оправдано, одбацивали култ императора. Божанско поштовање владара, за вре&е живота му, било је још раније уведено у источним областима римске