Просветни гласник

Римска држава и хр. црква до Галеријева едикта о толер. <311 г.) 319

стављена није више по речима ап. Павла (1 Тим. 2, 1—4) само предмет лослушности и одавања части него и молитве и благодарности. Из нешто каснијег времена имамо у првој посланици Коринћанима св. Климента Римског (1 С1ет. 60 з^) сачуван текст најстарије молитве за власт, која налази образложење у речима ап. Павла (Римљ. 13, 1—2) да послушност према Богу укључује истовремено послушност према властима од њега постављеним. Карактеристично је да у овом тексту молитве не налазимо ни најмањег трага полемичког тона од стране хришћана, за које је незнабошки царски режим пред крај Домицијанове владе (90—96; у ово доба стављају научници постанак посланице) многе непријатности претстављао, -а и Нероново гоњење хришћана било је још у живој успомени. Веома тешки и сложени задаци били су стављени пред цркву крајем I и почетком II в. по Хр.: самоодбрана од незнабошког света непријатељски расположеног према Хришћанству, самоодбрана према доминантној јелинистичкој духовној култури и религиоз.итету и, напослетку, њено формирање у правцу универзалне цркв-б као носиоца хришћанске светске религије. На развитак односа између римске државе и цркве неповољно је утицало непријатељско држање јудејске диаспоре и незнабошких народних маса. Из извора, наиме царских рескрипата, савремених хришћанских писаца и поузданих аката о страдањима појединих мученика, који нам пружају истина доста непотпун материјал за реконструкцију појединих гоњења хришћана — њихових мотива, правне основе и њихова тока — можемо јасно видети да није римска власт него непријатељско држање споменутих народних маса играло одлучну улогу у покретању гоњења хришћана у II веку. Појава непријатељског расположења народних маса, иако оне нису ни најмање познавале суштину Хришћанства, даје се лако схватити. Хришћанство није имало сличности ни са једним од источних култова, који су у римској империји упоредо са њеним ширењем постајали све бројнији, али су како међусобно тако и према римској државној вери били у односу толеранције. Хришћанство напротив, било је, како је у уводу изложено, по својој суштини верски искључиво и нетолерантно па је начелно одбацивало све богове у римској империји и све верске цере-