Просветни гласник

320

Просветни гласник

моније, нарочито царски култ. Због тесне везе између римске религије и ■римске државе створила се о Хришћанству претстава да је оно оглашени непријатељ целокупног римског државног и културног живота (сведочанства римских историка Тацита и Светонија већ за доба цара Нерона). Због директних клевета од стране јудејске диаепоре, погрешног тумачења хришћанског култа и погрешног схватања карактера Хришћанства уопште, појавиле су се разне неповољне вести о хришћанима које су, најкасније почетком II в., примиле конкретан облик оптужбе (атеизам, неморалност, непријатељско расноложење према држави); ове вести су се, и поред најодлучнијег побијања од стране старих хришћанских апологета, упорво одржавале. Ово стање ствари доводило је у незгодан положај римске власти које су долазиле у званичан додир са хришћанима. То нам најбоље илуструје писмо Плинија мл., намесника азиске провинције Битиније, цару Трајану од 112 године, које излаже тешке скрупуле које су се појавиле у вези са спровођењем поступка против хришћана. Питања која је Плиније цару ради решења формулисао, кулминишу у томе, да ли је Хришћанство само по себи већ злочинство и кажњиво или су кажрвива одређена с тим именом везана злочинства. Трајанов одговор први је писмено формулисани начелни став римске државне власги према Хришћанству. Поводом Плинијева извештаја да упркос примени справа за мучење није могао утврдити никако злочинство код хришћана, цар Трајан нашао је за сходно да напусти тле редовног римског кривичћог поступка и подвргао је хришћане као такве државнополицајном поступку административних звања. Већ овај први царски рескрипт претставља репресивну меру у ствари поступака против хришћана и садржи три одредбе: забрану предузимања званичног трагања за хришћанима, примања анонимних пријава и расположења да има бити ослобођен онај који одриче да је хришћанин и своју изјаву делом потврди; само хришћани против којих је поднесена пријава од одређених особа и који у Хришћанству истрају, имају бити кажњени. Питање правне основе за гоњење хришћана у II в. и карактера хришћанеких процеса још није потпуно осветљено. Ваља оштро разликовати између оптужби од стране незнабошких народних маса и формалнојуристичког поступка државне влаети