Просветни гласник

Римска држава и хр. црква до Галеријева едикта о толер. |311 г.) 321

против носилаца хришћанског имена. Римска државна власт није уовојила све оптужбе народних маса (најтежа морална и политичка злочинства, нарочито басгЈ1е§1иш и сгашеп 1ае&ае ша^ебћаМб велеиздаја) са разлога што није располагала неоспорним доказима.за ове оптужбе и што је било осведочено лојално политичко држање хришћана у II в. Али римска држава гледала је у хришћанима присталице страног и недозвољеног култа и начелне противнике државне религије, нарочито царског култа, а велики политички значај државне религије захтевао је кажњавање таквих противника, уколико је против њих била поднесена прописана пријава власти и уколико нису хтели да се врате поштовању државних богова. Као што је. припадност хришћанству пријављене личности била предмет истраге, тако се у том квалитету, чим је његовим признањем и ускраћењем приношења жргве иСти на несумњив начин био утврђен, налазио формални разлог за осуду. Процеси против хришћана нису били кривични процеси у правом смислу речи, али они не претстављају ни обичан полицајни поступак, него су чинили особену врсту поступка, неку мешавину редовног кривичног и полицајног поступка. Разлог, са кога поступци против хришћана не могу одговарати ни једном у ранијем римском праву уобичајеном поступку, лежи у томе што римска државна влает још никада раније није била дошла у положај да иступи против вере тако универзалне тенденције, тако изразите искључивости, толике експанзивне моћи и тако високог моралног карактера, као што је била хришћанска. Против непријатеља овакве природе морала је римска државна власт створити нов, од садашњих ефикаснији, поступак. Начела, фиксирана у Трајанову рескрипту остала су у процесуалној пракси римских државних власти меродавна све до III в.; правни положај хришћанске религије није у свом раздобљу претрпео никакве начелне измене. Иако не можемо тачно да утврдимо број хришћана који су у току II в. морали своју веру пред римским властима да исповедају и за ис-у страдају, ипак је нееумњиво да је Хришћанство постављени задатак самоодбране путем својих мученика, исповедникг и апологета у потпуном обиму успешно нзвршило. Списи апологета омогућују нам и оцену извршења и другог задатка Хришћанства, наиме самоодржања Хришћанства као верске индквиПросвстии гласиик бр. 9—10 2