Просветни гласник

322 Просветнн гласник

дуалности. Решење овог задатка било је много теже него првога: била је то борба против јелинизације Хришћанства, нарочито I утицаја грчке философије, која се свршила христијанизацијом јелинизма. Трећи задатак, развијање спољашње црквене организације у правцу универзалне цркве био је такође успешно завршен крајем II в. Појава универзалне црквене организације дала је повода римској државној власти да предузме нову репресивну меру против даљег ширења Хришћанства. Цар Септимије Север није издао против њих никакав генерални едикт као што ће то касније учинити цареви Деције, Валеријан и Диоклецијан. Његова одлука којом је 202 године забранио прелаз у Хришћанство [201 године био је већ забранио прелаз у Мојсијеву веруј морала је имати карактер рескрипта тј. расположења изданог у облику одговора на питање постављено од ког намесника провинције поводом каквог нејасног конкретног случаја. Другу репресивну меру против цркве као такве предузео је 235 године цар Максимин Трачанин, непосредно уперену против претстојника цркава, дакле непосредно против носилаца црквене организације. Немоћ римске државне власти према Хришћанству јасно се показала већ при објави Северова рескрипта; између 203 и 235 године.лежао је период мира од преко 30 гсдина за кога је црквена организација била знатно ојачала и стекла већу способносг за борбу са спољашњим непријатељем. Са Децијем (249—251) једним од оних слабо образованих, али енергичних војничких царева па-нонско-илирског порекла, претставника рестаурационе политике великог стила, почиње нов период у историји односа између римске државе и цркве. Гоњење путем рескрипта заменило је гоњење путем едикта. Место специјалних одлука које регулишу услове кажњавања хришћана од месних власти, сада централна државна власт узима иницијативу у трагању и ^^жњавању хришћана и чини напоре да их радикално сузбија и уништава у целој империји. Разумљиво је да је један владар тако конзервативног и традиционалистичког расположења као Деције и у овој области морао показати јаке реакционарности. Он је сматрао званичну религију саставним делом политичке и друштвене организације; како је учешће у култу римских богова и, нарочито, у царском култу сматрано за