Просветни гласник

Римска држава и хр. црква до Галеријева едикта о толер. (311 г.) 323

неопходну манифестацију лојалности према држави и императору, природно је, да државна власт никако није могла трпети апстиненцију хришћана у том погледу. Његов у јануару 250 год. издани едикт инаугурисао је опште гоњење хришћана и цркве, које има више стадија. Децијев едикт означава први стадиј. Децијев едикт захтевао је не само од хришћана него од свих становника империје да изврше исповест државне религије приношењем жртава и учешћем у жртвеним гозбама — није дакле захтевао директно одрицање Хришћанства. То објашњава и успех ове мере: стварно је број хришћана који су удовољили овом првом захтеву био врло велик. Међутим, поред врло великог броја палих (клирика и лајика) не смемо превидети многе исповеднике који су упорно ускратили да изврше царску заповест; релативно мали број мученика може се ббјаснити особеним карактером овог гоњења, које није имало за циљ искорењење хришћана него њихово поновно задобијање за римску државну религију. Иако је успех овог гоњења био велик, ипак је био само привИдан, јер одмах по престанку гоњења још пре Децијеве смрти (око Ускрса 251 год.), велик број палих обратио се са молбом да буде поново примљен у црквену заједницу. Још даље од Деција отишао је у гоњењу цар Валеријан (253—260), који је пред крај своје владе издао два едикта против хришћана (257 и 258 године). Главни циљ ових гоњења било је уништење организације хришћанских општина и онемогућење одржавања међусобних веза. Док се први едикт углавном држао оквира Децијева едикта (казне изгнанства) уз додатак забране богослужбених скупова и гробаља (смртна казна), захтевао је други едикт под претњом смртне казне изричну абнегацију Хришћанства од стране клира и припадника отмених друштвених сталежа (сенатора, витезова итд.): с овим гоњењем било је скопчано и одузимање црквеноопштинског иметка (богослужбене просторије, гробља). Овом оштром поступању државне власти одговарао је појачани отпор хришћана који је Валеријанова наследника цара Галијена (260—268) принудио на опозивање очевих едиката и враћање конфисковане имовине како црквених општина тако и појединих хришћана. Никако не треба прецењивати домашај ове царске иницијативе нити акт од 260 године сматрати за истинско званично признање Хришћанства у том

2* "

Н