Просветни гласник

Римска држава и хр. црква до Галеријева едикта о толер. (ЗИ г.) 325

гоњења заједно. Овом неуспеху доста су допринеле и Диоклецијанове политичке реформе: подела државне власти на два цара и два цезара (уз сваког цара по један) од почетка је спречавала униформно спровођење ових едиката у све четири префектуре. После абдикације (1. У1-305) старих царева Диоклецијана и Максимијана гоњење је у битном остало ограничено на Исток, док није и овде изненада наступио по цркву повољан преокрет. Тешко оболели цар Г алерије потписао је у својој резиденцији Никомидији 30 априла 311 год. и дао публиковати едикт о толеранцији, који нам је сачуван у латинском оригиналу код савременог црквеног писца Лактанција (Ое шогИћиб регзеси1;огит 34) а у грчком преводу у црквеној историји црквеног писца Евсевија (ћјз1. есс1. VIII, 17). Едикт је издан у име царева Галерија, Константина Великог и Лицинија. У едикту констатују владари да покушај успоставе верског јединства у римској империји није успео и подељују хришћанима право слободног вероисповедања и одржавања њихових скупова—богослужбених и црквеноопштинских, али под условом да јавни ред и поредак не смеју бити нарушени. Начело, постављено у едикту од Галерија, било је респектовано: Хришћанство, признато као дозвољена религија, није више потпадало под удар репресивних закона, него је имало легалну основу за мирно и несметано развијање.

Ф. Гранић