Просветни гласник

Фридрих ХелдерЈЈин

335

држи на отстојању које га вређа. И сувише близу Гетеу, Хердеру и Фихтеу, јаким, зрелим и у себе усклађеним духовима. Док он сам, унутрашње прогоњен, лебди у наглим променама између мраза и жара, борећи се за израз и облик који би одговарали његовом унутрашњем усијању. И већ му тада успевају строфе од изванредне зрелости, строфе у којима је испуњен стари његов сан о синтези између севера и југа, између његове немачке отаџбине и Грчке, укратко између садржине и форме. То су песме врсте на које мисли Ханс Кароса кад каже: „Да код песника има строфа вађених из срца, испуњених снагом целокупних покољења, које се могу упоредити са радиоактивним елементима, али далеко чудотворнијим, јер оне и, земаљски уништене, привлаче још снаге света и расипају таласе обнављања; ко зна што о томе?" Или, како се Рилке изражава: „Стихови, који постају наша крв, поглед и покрет, безимени, и не могу се више разлучити од онога што смо ми сами." Из страха да ће у Јени морати напустити своје властито биће, или га само. скренути, одлази Хелдерлин натраг матери у Ниртинген. Он, који је живео од вере у животворну природу која свему удахњује душу, не може да опстане поред Фихтеа и Шилера, којима природа постаје значајном тек преко властитога ,,ја'". Његов пријатељ Синклер посредује му за једну нову активност: Хелдерлин постаје васпитач у дому банкара Ј. Фридриха Гонтарда, у Франкфурту на Мајни. Он мало очекује од ове промене, а ипак налази несравњено много, готово све. Налази биће које му је дорасло, које је у стању да одговара његовим осећајима и пред којим се он потпуно открива. Зузета. Гонтард, мајка његових питомаца, жена најчистије племенитости душе, постаје песнику Хелдерлину откровење, готово ослобођење. Све што је тражио у човеку: доброту, стрпљење, чистоту, поверење, нежност, све је то било уједињено у Зузети Гонтард. Имајући је сваки дан пред очима, успевајући, у разговору с њоме, да искаже и оно што је најтајније и једва у свести, формира јој он, заљубљени вајар, фигуру Диотиме према своме Хеперион-роману, опева њено тихо кристално и оплемењујуће биће у својим најлепшим песмама. Три године су биле одмерене овом пријатељству људских срдаца, а онда настаје оно што је било неизбежно, и Хелдерлин, осрамоћен и увређен, мора да напусти кућу за увек.