Просветни гласник

350

Просветни гласник

више да се задржава ради једног јединог залуталог јагњета које ће, уосталом, сад већ и само наћи свој пут и поћи за њим. Тај мотив изненадног поновног виђења, сањалачког непрепознавања и напрасног тајанственог растанка, ишчезнућа дат је ваљда још поетичније и свечаније у оној епизоди на путу у Емаус. Дучо ју је насликао најсугестивније на једној од таблица свога великог полиптиха у Сијени: Исус као путник или хаџија, у великом тосканском сламњем шеширу, сусрео се са два своја апостола који су застали пред њим, зачуђени, збуњени као да га и познају и не познају, али, свакако, чудесно фасцинирани његовом појавом. Једноставан призор, најједноставнија композиција, али тако чаробно озарена сјајем бајке и мистичне идиле! Сасвим је другачије обрадио ту легенду Рембрант на свом чувеном платну у Лувру. Он је дао ту велики, драматични тренутак препознавања, божанске апотеозе: Спаситељ, за столом, озарен благом, злаћаном светлошћу, благосиља хлеб, док ученици, десно и лево од њега, у сенци, изведени такорећи само у силуети, означују својим држањем и гестовима, најречитије, своју радосну и гануту потресеност што виде поново Њега, што је то одиста Он, Васкрсли, са којим су они ту, и не наслућујући ствар, још једном делили хлеб и вино. Али још свечаније обистинио се последњи, коначни растанак Христов са својим апостолима: његово Вазнесење. Био је опет Џото који је умео најупечатљивије да нам предочи тај узвишени призор, у низу својих бесмртних фрески у падованској Арени. Велики уметник је ту, прелазећи смело преко уобичајене композиционе схеме тог предмета, извео фигуру Спаситеља не с лица, већ у профплу — чиме је постигао најсјајнији ефекат, наиме, највећу динамику. Тај, мало дијагонално постављени Исус збиља се уздиже, збиља лети у вис, са главом и рукама занесено уздигнутим ка небесима где га већ дочекују хорови ликујућих анђела. То је збиља последњи коначни растанак са земаљском дружином која, одоздо, у збијеној групи и са светом стрепњом и дивљењем гледа за њим, за његовом небеском славом. Духови су свечани, мистични закључак Христове повести и целог Новог завета. Они заузимају услед тога, већ од почетка, једно веома угледно место у хришћанској иконографији — ма да, чисто сликарски, у ствари, не пружају много: — један скуп

/