Просветни гласник

370

Просветни гласник

народне култу-ре, а не само као нужно зло и фабрика за продукцију интелектуалаца, како је то сада ио мишљењу великог дела народа. III Рекли смо, да са истицањем минимума достижемо и нивелирање звања, што би дошло иосредно а не као крајњи циљ. Директно и хотимице морамо долазити до нивелизације у овом правцу: Правило мора да буде; Сваки наш интелектуалац мора да познаје, бар у главним линијама, живот и рад нашег сељака. Сви сталежи говоре, нарочито пред изборе, како воле и поштују нашег сељака, али кадгод је могуће исмејавају га као сељака и „сељачину" „право по сељачки". Ако му се деси каква невоља мило им је, а кад могу и сами му чине штету, пошто сељак може да се штети и на његов рачун може да се греши. Али ипак, већина интелектуалаца је из сељачких кућа и сељаци сачињавају већину нашег народа. Откуда онда то понашање наше интелигенције, која пљује, такорећи, на своје огњиште. Заиста, човек не може да мисли ни на шта друго и да ничим не оправдава поступак већине наше интелигенције, већ само тиме да је интелигенција изгубила потпуно везу са сељаком, па макар то изгледало немогуће. На градско дете, које по неким неписаним правилима већ само по себи мора да иде у школу, пошто има зато најлепшу прилику и у највише: случајева једно оваку могућност, не полажемо пуно обзира. Чуди нас само да и интелектуалац из саме сељачке куће, ништа није бољи. Једино тумачење за то видимо у томе, да се он рано одвојио од своје куће, а кад год се вратио гледао је на укућане са висине, док се није сасвим отуђио. Готово невероватно је висок зид, који код нас. раздваја град од села, пошто се наше село развија полагано и својски, градови су се пак брзо променили, узимајући туђе лице, а с њиме туђе мишљење и туђе обичаје. Једини спас је сада, да доведемо интелигенцију опет натраг на село, да упозна и лепоте и радости села, говор, живот и обичаје његових становника, нарочито да упозна њихов рад, њихове