Просветни гласник

374

Просветни гласник

Но ја, драга, нећу клети судбу нашу Што разбија сада мој најлепши сан. Нек је срећно! Пијем и здробићу чашу^ Да се раскрвави и срце и длан... О, суморних дана! О, суморних дана! Свуд по грању дршће Аист свео и жут, И пада, и пада, са покислих грана, Да покрије меко твој свадбени пут... Овај. мотив провлачи се, у разноврсним варијацијама и на увек нов и оригиналан начин, кроз цео циклуе 1'атоиг р1а{оп1^ие, један од најлепших у Бешевићевој лирској поезији, у коме су песникова спиритуална осећања нашла адекватан и пречишћеи лирски израз у мајсторски исклесавој уметничкој форми. Неколико песама из овога циклуса нимало не заостају ни иза најлепших љубавних песама Дучића, Ракића и Шантића. Сетимо се само Бешевићеве Исповести у којој је изразио интимну трагедију свога срца тако једноставно и просто, искрено и срдачно, а ипак тако топло и нежно, импресивно и емотивно, да дубоко утиче на наша осећања и оставља утисак који остаје и после читања песме, зареже се у наше памћење и дуго се не заборавља: Не, ти ниси знала колико те волим, Кад рекосмо тужно збогом једно другом. — Сада, у даљини, Вечноме се молим Да ми будеш срећна у животу дугом. Да ти никад туга чело не замрачи, И никад твој осмех не оде са лица; Да ти тако увек из очију зрачи Та небеска радост плавих љубичица. Кад у једно вече, звездано и касно, На лепе ти очи сан се спусти плави, Тада ће ти, драга, у сну бити јасно Све што ти не рекох никада на јави.. И, вајаад, после много година — „сетан, повучен у себе од света" — пред крај свога живота, .стари песник се сећа давно ишчезлих и у неповрат минулих срећних тренутака своје прохујале младости и пева отмени и смирени Епилог својој љубави: