Просветни гласник

Стеван П. Бешевић као лирски песник

375

... Данас, у скоро дотрајалом жару, Гледам где светли арошлост коју волим, И походећи, опет, стазу стару Сетном те душом из даљине молим: — Кад стигне јесен, и почне да коси Дунавски ветар кроз студене кише, Ослушни тада: — он ти песму носи О једној звезди... које нема внше... Ма какв-о се мерило буде примењивало, ово су песме које ■ће остати и којима ће увек бити место. у свима антологијама иовије српске лирике, и у оним најрепрезентативнијим. РБихова * је уметничка вредност трајна и несумњива. Оне спадају у праву и високу поезију. Према Бешевићу је наша новија књижевна критика била неправедна. Један од наших истакнутих млађих критичара замерио је Бешевићу, између осталога, да је застарео и архаичан, да није схватио дух новога времена и алудирао је на његове „смешне" старе идеале. У својој змачајној и продубљеној песми Своме унуку Иви, која се може сматрати за његов песнички тестаменат, Бешевић са пуно фине ирониј-е одговара своме младом критичару и повлачи духовиту паралелу између идеалистичког и материјалистичког схватања љубави: ... Или, од данае, иа за две декаде, За љубав можда неће се ни знати. О љубави ће причати баладе, Но биће смешно да се због н>е пати. Можда ће тада наш нараштај свесно, Бранећи духу да се к небу вине, Славити, авај, све што је телесно. Не дао Бог то да погодим, сине! Јер смрачи л' духу мзтерија сјај, И одрекне л' се човек сасвим неба; # Успе ли стварност да вас поколеба, Тад биће свему узвишеном крај, И тужан биће с вама завичај!.,. Међутим, иако је био песник идеалистичког схватања живота и света у току целога свога књижевног стварања, Бешевић није