Просветни гласник

Б Е Л Е Ш К Е

„СЕОСКЕ ПРИПОВЕТКЕ" ДУШАНА РАДИЋА Познато наше издавачко предузеће „Југоисток" већ пуне две године издаје Једну врдо потребву н корисну библиотеку под насловом „Српска књига", у којој објављује одабране текстове из наше народне књижевности, народне поезије и прозе, те репрезентативне изборе најбољих дела српских писаца, почевши од најстаријих па све до данашњих.. Од свога покретања па све до данас „Српска књига" је објавила преко 40 свезака, са информативним предговорима, у редакцији познатих стручњака и књижевника. Указујући са признањем на плодну и успешну издавачку делатност „Југоистока", задржаћемо се овом приликом само на 38. свесци „Српске књиге", која заслужује нарочиту пажњу. Реч је о „Сеоским приповеткама" Душана Радића, у редакцији и са предговором Ж. Милићевића. Име Душана Радића је добро познато и нашој широј читалачкој публици, јер су његове приповетке у току последњих година објављиване доста често и по нашим дневним листовима као и по нашим књижевним часописима, те у посебним збиркама. Једну збирку Радићевих приповедакз („На сто огњева") издала је Српска књижевна задруга, као посебну свеску свога „Савременика". А главно Радићево дело, његов врло успели и значајни роман „Село", издала је Српска књижевна задруга у редовном колу, а добио је награду Српске краљевске академије. Душан Радић је типичан приповедач савременог србијанског села. За разлику од Јанка Веселиновића и Лазе К. Лазаревића, који су били романтичари и идеализатори србијанског села, Душан Радић је изразити реалиста, који у својим делима даје верну слику србијанског села, без натуралистичког сенчења, али и без романтичарског улепшавања. Иако има искрене љубави за „нашгг сељака и његове потребе, његов живот и његову душу честиту" — кзко сам каже у једном свом писму — Душан Радић врло добро види и његове слабости и страсти, види његове заблуде и погрешке. Међутим, и у оним својим приповеткама које имају сатиричан карактер, Душан Радић не спада међу оне писце који нарочито уживају у томе да покажу свету како смо још примитивни и у многоме заостали за великим просвећенвм народкма. Баш супротно томе, Радић не критикује ради критиковања, него то чини само зато да зло лечи, да оплемени наше још грубе и сирове нарави и да облагороди наше жестоке балканске страсти.