Просветни гласник

Б е л е ш к е

379

Као што је врло тачно залазио Ж. Милићевић у своме одличном предговору, Душан Радић је „ослобођен свих тендендија које не би биле књижевно -уметничке. Зато читаво његово дело има — ако се тако може рећи — само једну искрену тенденцију: да буде без тенденције". Упоређен са ранијим приповедачима србијанског села, чак и са оним најзначајнијим, Душан Радић је далеко савременији и модервији, садржајно и формално. Премда дубоко срастао са народом и чврсто повезан са селом и сељаштвом, Душан Радаћ није фолклорни писац, као на пример Милан Ђ. Милићевић, него прави уметник који црпе своју грађу из свакодневног народног живота, али да би је после пропустио кроз своју стваралачку фантазију, пречистио и подигао на степен цраве уметности. Нарочиту драж Радићевим приповеткама даје њихов језик, богат и разноврстада, свеж и жив. Као што је тачно речено у предговору: „Језик, којим његове личности говоре, носи акценат стварности и животне истине. Уз то, он је леп, чист, из најбистријег врела народног говора. Почев од Вука, такав језик имали су увек само они наши писци који су се освежавали на изв.орима из самога народа". У ову збирку унесене су најкарактеристичније Радићеве приповетке из живота србијанског села и сељаштва. Из ових приповедака моћи ће сваки читалац најбоље да уиозна Душана Радића као сеоског приповедача, достојног последника Глишића, Лазаревића и Веселиновића. Техничка опрема књиге је врло добра. Др. Р. В. Ђисаловић

САМООДГОВОРНОСТ У НЕМАЧКОЈ ОМЛАДИНИ Немачки часопис „Дух времева" доноси у априлској свесци 1942 године под горњим насловом чланак проф. Бг. ћ. с. Петра Петерзена (Јена) о васпитању немачке омладине за самоодговорност. Самоодговоран може у пуном смислу ове велике речи да буде онај који је у стању да сам одговорно носи своју личност, А то је обележје људске зрелости и на тај начин крајњи циљ људског развитка. Заиста, одговарати сам за своје поступке, то значи: спознати делокруг властите снаге и њене људске моћи и из тога извући последице, спознати круг одговорности и ограничити га за себе, па онда скромно у оквиру тих граница према могућности уносиги своју личност. Омладина нигде на свету не може да зна за те границе; она зна циљ али не пут. Њој још недостају искуства и доживљаји који се морају учинити у стварном животу и помоћу којих се тек може сагледати права удаљеност циља и постепено измерити његова узвишеност. Немачка омладина је у прошлом светском рату познала све темеље и поноре људског бића: познала је смрт. Очи у очи са смрћу доживела је она вредности реалне заједнице, почев од ратног другарства па до највише заједнице која се може видети и доживети — народне заједнице. Тада је дошло спознање да је свака права слобода „везана слобода'. На стенену