Просветни гласник

лика из наших народних приповедака: Ћосу (гротеска у три дела) и Девојку бржу од коња (драмска прича у три дела). Обе ове драме дешавају се у средњем веку на Балкану на нашем класичном Словенском југу, у нашим српским земљама, иако то није- тачно фиксирано. Драмска радња Трајковићевог Ћосе одиграва се у деспотовини Љутице Богдана. Као што је познато, Љутица Богдан није историска личност већ легендарна, фиктивна личност нашег народног предања, наше народне поезије. Према хипотези Драгутина Костића, Љутица Богдан је био можда један од војвода цара Душана, брат Душановог зета Дејана; његова се област проетирала можда између Солуна, Струмице и Сереза; овај крај је био чузен по својим виноградима, а грожђе и вино из Богданових винограда било је славно надалеко. Љутица Богдан је позната јуначина, о чијим подвизима певају толике наше народне песме. По Трајкоивћу, он је савременик Краљевића Марка, само не знамо на који је то крсташки рат мислио писац када је у уста једне своје јунакиње, Смиље, ставио речи: „Па тако исто прошлога пролећа, када су крсташи пролазили селом, враћајући се са Христова гроба, побеђени од неверника, један младић у ритама, рањен отровном стрелом од које се лагано умире, преклињао ме је за мало воде. Нисам га хтела ни погледати, јер није био раскошно одевен као други. А можда је био некад какав кнез..." Међутим, крсташких ратова било ' је у доба Бодина и првих Немањића, али у доба Краљевића Марка их више није било. Можда је то био неки залутали крсташ који се враћао из једне од последњих крсташких државица које су једна за другом потпадале под турску власт. У своме Ћоси Трајковић оцртава доба опадања и раепадања српске царевине поеле Душанове смрти. То је, рекли бисмо, доба између две велике битке, између два страховита српска пораза: између маричке и косоврке битке. То је немирно, грозничаво доба револуционарног врења и народног незадовољства, доба глади и куге, турских надирања и пљачкања. Одмах, већ у првој сцени, која се одиграва пред манастиром, писац реконструише атмосферу пуну електрицитета, психологију широких народних маса, Жељних промена на боље. Човек из народа покушава да заталаса већ постојеће нерасположење народне гомиле: