Просветни гласник

3*

Балканска мистика на српској сцени

35

„... Доћи ће време кад ће нас наши потомци жадити, и говорити о нама као варварима који су се плашили огња и суцца. Доћи ће време кад ће говорцти за нас да нисмо бољи од животиња, чијом кожом покривасмо наша плећа; да смо живели несвесно, само са жељом да претоваримо трбухе и утолимо похоту наших бедара. Мрачан је овај век, жалосно је ово доба!" Народ је скептичан. Слуша и ћути. Тек понеко нешто запита, дрбаци неку примедбу, покушава да збуни говорника, да изрази своје незадовољство, свој немир или своју слутњу. Говорник мирно продужује даље: „Не разумете ме, неразумна браћо моја! Последњи пут вас преклињем, јер се овакв не да живети више. Тесне су ове долине, ниске планине на којима живкмо. А ми сами тешки смо као камење око нас. И то нас гуши и не да даха за оиај вишј? и јачи замах који нас, овако окован у нама, кида и мучи. Прејели смо се овнујског меса, замутили свест и очи своје вином из деспотозих виногр.ада... Не више тако, браћо моја! Пробудимо се из сна, протрљ?јмо очи своје, погледајмо у душу своју и око себе, и кренимо у нови жив<ј>т који, иако ми не будемо хтели, мора доћи позније. А онда бићемо бедни у очима оних који ће новим животом живети.,." Српски народ, у ово доба, налазио се на судбоносној прекретници. И не само српски народ, и не само остали балкански народи, већ и читава Европа. Средњи век се примицао своме крају и цедо човечавство је било већ духовно сазрело за претстојеће велике препородитељске покрете: за хуманизам, за ренесансу, за реформацију. Трајковићев човек из народа је нека врста српског хуманисте или, у даљој линији, српскога Лутера. Необично су значајне његове речи: „Драга браћо, ја сам видео у сну Бога, али не оног каквог су нам наши калу.ђери урезали у дрвету над дверима олтара, не онаквог каквог су нам грчки сликари претставили на иконама. Није наш Бог тај хладни и немилосрдни старац..." Трајковићев човек из народа буни се против грчког идолопоклонства, против грчкога типа монаштва који мисли само на спасење својих душа уместо на просвећивање широких народних маса, утонулих у средњевековне празноверице, предрасуде и заблуде: „Да кренемо новом животу бране нам ове тмуре стене и њени црнорисци који нас надахњују мрачном грозницом страха и пакла."