Просветни гласник

Отаџбина и интелигенција

3

себи самима? Да ли је увек потребно толико жртава да дођемо до пресудних сазнања о себи? Да ли је заиста крв оно најјевтиније што имамо? Не говорим сад о том каква су сазнања наша о другмма, и не о томе како да се прилагођујемо свету око себе. Увек је у историји важиије и пресудно сазнање о себи и враћање себи. Увек је снага и органска историска линија народне историје зависила више од унутрашњих сила народа него од спољних прилика. Јер народ може и да буде побеђен али не мора зато да се распе, може да изгуби државу али не мора иечасно да је изгуби, мОже да гине али не мора бесмислено да крвави и пропада. То како су Срби били побеђени 1941, како су изгубили државу, како се гинуло и пропадало, — то је важно за историски грех наш. То и показује да смо се преварили у сазнању о себи јер смо мислили да смо јаки, а били смо изнутра ослабели, баш ми победнички Срби из 1918; мислили смо да смо слободни, а са свих страна пустили смо да нас, баш ослобођене Србе, изнутра заробе и смекшају нам снагу и помуте поглед разне интернационалпе силе. Мислили смо да сМо уједињенИ а нисмо могли да савладамо баш оне тешке опреке различитих духовних култура које су иас одувек делиле право посред историског земљишта нашег. Нисмо дакле ми -Срби имали правилно сазнање о себи, о својој моћи, о своме ставу животном; ту смо у нагону погрешилп, ааморени од својих победа и од свога ратовања и платили сг.;о ту погрешну оцену оним чиме се то обично у историји пл<?ћа, нечасним поразом и бесмисленим гињењем. И, понекаД, гледајући како ствари пусто и без мудрости иду, човек да се упита да ли нам је и оволико било довољно, да ли смо дошли и данас до иравог сазнања, да ли .је ово све скупа довољно искуство да се опет изгради домовнна и заједница Срба, сигурнија у својим поставкама и темељима него што је била заједница Срба у Југославији. Следи се човек на помисао да ни толике стотине хиљада живота нису били довољне. Јер ако посматрамо некипут наше људе, нашу интелигенцију нарочито, чини нам се као да ми и не тражимо више ту сигурност и те чврсте темеље за заједницу Срба, него као да силом хоћемо својим животима и костима да се уградимо у нешто туђе, у нешто где ћемо бити само историски ^постамент, не више ни свој сопствепи споменик, где ћемо бити само позорница, а не више живи актери на тој позорници. Неки1 *