Просветни гласник

120

Просве? " гагасннк

Евтгцз: Оамо ие сувишс поносито, Оага Мишићева, са«?о ве сувише поносито) Евица, затим прича Олги целу своју трагедију, са свима значајним појединостима, од почетка Мишелове „велике љубави" па све до жалосног краја и њеног горког разочарења. Док Евица пр-ича Олга постаје све блеђа, све нервознија. Погођена, оиа ћути и гледа Евицу разрогачених счију. Све јој се чинило тако слично, скоро исто, чак и речи, и фразе и ситуације. Уколико Евица даље прича, Олга све дубље ћути. При крају Евичине болне историје, Олга је сасвим бледа и збуњена. У њеним великим очима гаси се сјај од неке' страшне унутрашње грозе. Наједанпут, без речи, Олга се ок{' : е и полазн. Најуспелија сцена у драми свакако је она између Милорада Мишића и његове веренице Раде. Њих двоје се већ дуго воле, правом, искреном, нееебичном љубављу, али не могу да се узму зато што Милорад никако не добија службу. Ова сцена такође се одиграва на Калемегдану, одмах иза сцене између Олге и Евице. Не сзмо као потпун контраст него и као читава једна филозофија живота, ова сцена делује дубоко импресивно: Миларад: Ти мене сажаљеваш, неку жену старатељку изигрзваш Прашташ ми моју грубост, хлад^оћу, егоизам — и задужујеш ме. Нагониш ме да мислим ва тебе, да те узимам као једино уточиште у животу. Да видим да ме ти једииа разумеш, да видим да ме други неће, да видим да сам као неки изопштенн. Рада: Доћиће све то. Твој је живот љубав а не тај инат и Ти имаш срца, Миле, теби је мржња терет. Милорад: Можда су твоје сиренске речи и понешто истинске. Ачи ја сам у кругу из кога се мора изаћи. И ја ћу из њега изаћи наједанпут, једним ударом. Видећеш. Овако се више не може. Рада: Отићи ћеш? Милорад: Можда. Рада: И нећеш мене повести са собом? Милорад: Не. а Рада: Онда ћу чек-атн д«а се вратиш. Милорад: Не верујем, Рада: Твоја несрећа што не верујеш. Не верујеш да бих с тобом била срећни? Милорад: Ништа више не верујем, ништа вишв, никоме... Ја нисам луд као та мо.}а сестра која верује. Зато је сад тако бледа. Ра^з; Милораде! Хоћеш лн ме повести са собом?