Просветни гласник

ДУХОВНИ ЛИК БОГДАНА ПОПОВИЋА ПОВОДОМ 80-ГОДИШЊИЦЕ ОД ЊЕГОВОГ РОЂЕЊА Када је 1887 београдски књижевни часопис Отаџбииа, који је изл.ђзио у редакцији Владана Ђорђевића, објавио прве књижевне кри№ке младога асистента Велике школе Богдана Поповића, срш:ка књижевност налазила се у жалосном стању. Недостајало је с«но што јој је било најпотребније: недостајало јој је праве, озб1-.1љне и одговорне књижевне критике. Тадашњи српски књижевна! критичари делили су се, углавном, у три групе или, тачније речево, у три љуто завађена табора, У првом табору налазили су се они наши књижевни критичари који су припадали старој филолошкој школи и који су о језичким, граматичким и синтактичклм особинама појединих писаца и њихових дела расправљалн: далеко више него о њиховој књижевној вредности, њиховгш уметничким преимућствима и естетичким одликама, Други табор сачињавали су они наши старији критичари који су већ били успели да се ослободе окова филолошке школе, али су заПЛИВ0УШ у другу крајност: у тадашњу идеалистичку естетику, која је била сва утонула у метафизичке апстракције и формалистжчке схеме, умртвљене и клишетизоване, лишене живота и стварКости. Као опозиција и филолошкој школи и проповедницима. Идеалистичке естетике јављала се, већ крајем седамдесетих годиВ1а, нова генерација српских критичара која је тражила позитивау и реалистичку књиже"вност, у којој би се огледао и одражавао стварни живот, истинит и нефалзификован, без улепшавак»а и ретуширања. Ова нова генерација допринела је формиранчу српске сеоске реалистичке приповетке која је претстављала крупан корак унапред у поређењу са дотадашњом нашом роман;шчном привоветком.