Просветни гласник

Међутим, убрзо после својих првих победа над романтичарском школом, наши млади позитивисти и реалисти одлазе даље и почињу све отвореније да испозедају утилитаристичка и екстремистичка схватања Н. Г. Чернишевскога, Доброљубова, Писарева и осталих руских материјалистичких идеолога тога доба. Најрадикалнији српски уп литариста био је Пера Тодоровић, окретан новинар али слаб писац, који је прерадио познату расправу Чернишевскога о уништењу естетике. У тој погрешно схваћеној и наивно прерађеној расправи проглашавала се уметност као непотребан луксуз, као раскошно уживање доконих снобова, размажених аристократа и блазираних епикурејаца и ; у крајњој линији,, као некорисна по општи друштвени напредак. Са пуно љуте ироније и беснога сарказма говорило се ту и о највишим претставиицима књижевног и уметничког стваралаштва. Врхунац неразумевања испољио се у често цитираној изреци д'а је један кобасичар кудикамо кориснији и заслужнији него и сам Шекспир. Први који је покушао да одговори Пери Тодоровићу на овако наивно и неинтелигентно побијање књижевности и уметности, био је непосредни претходник Богдана Поповића на катедри историје светске књижевности у Великој школи, Светомзр Николајевић. Али, као што је један доцнији наш критичар тачно запазио: „Насупрот Тодоровићу, који је доказивао бескорисност књижевности, Николајевић се упињао свим силама да баш њену корисност докаже. Наводио је као пример она књижевна дела у којима су биле популарисане научне истине, Или проповедане напредне идеје, и чија је корисност била бар толико доказана колико и корисност једног уџбеника или једног слободоумног чланка. На тај начин спасавала се, ако не права и велика књижевност, а оно бар књижевност поучна и тенденциозна; то истина није било много, али то је било све што се још могло спасти са тог утилитаристичког гледишта које је „дух времена" натурио Николајевићу." Док је Николајевић полемисао са Пером Тодоровићем и његовим једномишљеницима са једног уског и једностраног идеолошког становишта и скоро истом утилитаристичком дијалектиком као и његов противник, дотле је Богдан Поповић расправљао проблем стрбго начелно и скроз научно, и не спомињући име