Просветни гласник

т ГчТ. > и и

Насупрст Дарвину, Богдан Поповић је живо осећао „монотонију доказа", али их је ипак обилато наводио за исту ствар, јер је био потпуно свестан тога да ће само „огромном наслагом чињеница" извојевати победу својих идеја, с једне стране, и у највишем интересу нашег општег књижевног и културног нацретка изобличити мистификаторе и онемогућити болесне пОјаве у нашем духозном животу, с друге стране. Систематски и с планом, Богдан Поповић је за сваку своју констатацију, за сваку своју хипотезу, за свако своје тврђење, износио масу прворазредних доказа, проверених чињеница и убедљивих, јасно образложених и аутентичних примера који ударају као маљем у главу тезе његових противника и руше их једним ударцем. Не само у својим научним студијама из свих области естетике и теорије књижевности, већ и у својим огледима из литературе, сликарства, вајарства, музике и позоришне уметности, па чак и у својим оценама, приказима и белешкама, Богдан Поповић остаје на чврстом научном тлу, служи се строго научном аргументацијом и има за крајњи циљ искључиво утврђивање истине и правога стања ствари. Он никада није полемисао пслемисања ради, као што није критиковао критиковања ради — како су то чинили и кажо то и данас чине толики наши писци и критичари — већ једино и само истине ради, пре свега и изнад свега осталог. Као што се могло и очекивати, већ после сразмерно кратког времена борба Богдана Поповића уродила је жељеним плодом. После првог нараштаја дошао је други, трећи, четврти, и тако редом. После нових долазе још новији, најновији. После младих долазе још млађи, најмлађи. И догодило се оно што се обично догађа: наступила је реакција против настраних идеја и посувраћених појмсва оног првог поратног неуравнотеженог нараштаја. Док су „нови" и „млади" прсповедали кидање са традицијом и негирање прошлости, дотле „најновији" и „најмлађи" надовезују своја духовна стремљења за здраве народне традиције и извлаче из наше националне прошлости све оно што је у њој било заиста велико и позитивно. Поново се показало у којој је мери био у праву онај чувени европски мислилац који је река)0: „Треба пустити да лудост века прође." И лудост је прошла. Модернистичка бујица се брзо истутњила, остављајући само мутан и прљав талог за собом. На по-