Просветни гласник

Стефан Немања

т

лржави слонио у Зету, данашњу Црну Гору. Тамо се, у Рибници, где је данас Подгорица, родио Стефан Немања. Када су се у Рашкој, како се тада Србија звала, промениле прилике, вратили су се владарски прогнаници из Зете у своју домовину и разделили је између себе како је онда био обичај код Словена. Немања је, изгледа, био најмлађи међу браћом и добио је источне српске земље; то су били предели око Топлице, доњега Ибра и Расине. Био је, лакле, најближи сусед Грка, којима је тада владао моћни цар Манојло. Комнин. Он је био последњи цариградски владар који је покушао обновити величину давнашњега римскога царства, па је због тога на све стране ратовао. Кад год је кретао у бојеве на Западу, водио га је пут преко Ниша, који је од вајкада био знаменито разлазиште за велике војне походе. Ту се грчки цар срео са Стефаном Немањом и поклонио му плодну земљу која се звала Дубочица; то је крај око данашњега Лесковца. Стефан Немања је имао три брата, Тихомира, Страцимира и Мирослава. Повсћање његове моћи њима није могло бити право, а може бити да је грчки цар баш због тога Немању и одликовао да би изазвао неслогу међу браћом. За старију браћу Немањину не знамо где су рођена и одрасла, али за њега нам је добро познато да се родио и да је васпитан у Зети, у близини Јадранског приморја, с његовом високом културом и с бржим током политичког развоја. Зато је Зета и постала прво српско краљевство. У њој се, из Приморја, ширило особито поштовање великога хришћанскога заштитника у овима бедама, св. Николе, и до« је Немања пренрсио из Зете све важније друштвене и државне установе, пожелео је пресадити у срце Србије и пошто-вање светог Николе. Зато је, како нас уверава св. Сава, прс звоју задужбину у Топлици подигао у част св. Николе, а другу, опет у Топлици, на славу Богородице. Тим се толико прочуо и тако свештенству и народу омилио да су се браћа на њега разгњевила, ухватила га и у тамницу бацила. Стефан Немања је веровао да га је из беде избавио св. Ђурађ, и чим се ослободио, он му је подигао сјајну задужбину, рашке Ђурђеве ступове. Изабрао је дивно место за њих. Ја никада нећу заборавити њихов красни положај и величанствене видике који се отварају са данашњих тужних рушевина некадашње сјајне задужбине на све српске земље