Просветни гласник

190

Просветнн гласник $

мале износе, признајући најзад »^пгпгшдге ЕЈпзјсМ« (гневно разматраље) о суштини свега као резултат елегија, не наводећи дубље разлоге овог горког завршетка. Ове песме су тако луне слављења свих красота света да упркое сенШ које прате красоте или им прете, завршнг песма за читаоца испрва претставља изненађење. Прво ћемо да говоримо о најмање нејасш:.' мислима песниковим. Оне су посвећене најдубљем бићу живота. И то живота организама: цвећу, дрвећу, животињама. Рилке, особито присно упознзт са животом цвећа и дрвећа, стекао је поглед који недостаје великој већини природњака- сва жива бића, почев од ћелија и биљака, имају осим просторне стварности сдојих органа и њихових функција једну унутрашњост која трепери ван простора. То је имагинарно „место" хтења, сећања и осећања, али (изузимајући неколико нарочито високо организованих животиња) без икакве свести. Осетљивост изгледа песнику као најопштија особина живота, која постоји већ код биљака, али недостаје свему што није живо; а код човека она је у сталном „гледању", свесном примећивању безбројних „ствари" у -нама и око нас. Довољно пријемљиви људи у стању су да непосредно-осете „трептаје" унутрашњости добро познатог дрвета, унутрашњи процес приликом расцветавања цвета и остале животне процесе, јер „унутрашњост" човека као и унутрашњост биљака и животиња допире тако дубоко и у дубини се тако бескрајно распростире, да се у ствари све живе, ванпросторне „унутрашњости" међу собом и са унутрашњошћу света додирују. Песн::к се нарочито бави осетљивошћу без знања и опажања, као што га већ имају биљке и дрвеће. Он претпоставља да прости организми, чија је есетљивост апсолутно чиста, без опажања и жеља, могу нешто, од ?ега се човек искључује свесним гледањем ,,а милионе ствари и процеса, могу наиме несвесно да гледају у „отАрећ./> вечну целину света, да несвесно примају струје истинитости која .аи из вечности. Са овом чистом осетљивошћу изгледа да је у везк и лепота тако многих биљака и понеких животиња. Понека лепота цвећа, дрвећа и живо'1књћ потиче непосред!?о из вечпих слика вредности или настаје на други на^. 1 ^можда .лз властитог на г она илк способности носилаца живота), једно је за песника разумљиво и сигурно: ову лепоту не стварају тек људски .судови о вредности, већ нешто што даје повод овим судовима. Друкчије ствар стоји код човека и код свега што се тиче човека. Овде у области душе и духа блистају вредносне светлости сјајније, али баш најдивније вредности су — тако учи песник — праћене тамним сенкама. У области човека, реч „диван" подесна је да означи велике вредности. Није само лепота дивна, већ и доброта, јунаштво, мудрост, живот на овој земљи, прави који се догађа и осећа изнутра. „Живети" је дивно", узвикује песник једном, и он дивотама жпвота назива цвеће, дрвеће, ноћи, звезде; диван је пре свега полет љубави. Дивна су и велика дела људи, храмови