Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

важи код поротних ствари, пошто се ту не дају никакви разлози за одлуку.

Осем тога могло би се десити, да се истрагом, прописаном у 5 9 закона од 17. Августа 1948, утврди, да се каква особа, која је као душевно болесна, судом ослобођена можда. какве доживотне казне лишења слободе, ке може сматрати као душевно болесна, већ као потпуно урачунљиви злочинац. Наступила би сасвим неповољна последица, да би дотична особа остала некажњена за то, што би требале као душевно болесна, да се држи затворена, а опет од овога затварања била би ослобођена за то, што би требало да је осуђена на какву казну. О тога се сматра да је целисходније да треба да се узме за важећу, без ичега даљег, судска одлука, такође основана на стручном мишљењу.

Само се по себи разуме, да пресуда не садржи никакву одлуку о томе, да ли ће дотични остати стално душевно б6олестан или не, или колико ће још његова душевна болест трајати. Строго узевши није с тога потребно, да се изрече, да оне мере сигурности, које су у 5 39 прописане, могу престати, кад буду надлежне власти сматрале да више нема за то потребе, а неће се моћи спречити, да оне ово врло брзо увиде, ако је њихово право мишљење било, да дотична особа. никад није ни била неурачунљива. Ипак је стање ствари битно друкчије, него кад би оне још унапред могле потпуно слободно одговорити на питање о неурачунљивости. Односно положаја питања о урачунљивости код пороте, може се учинити упоређење са женевским законом од 19. Марта 1897 (Часопис за укупно крив. право УД с. 405). У колико се кма применити 89 89, и код пороте ће сам суд одлучивати но томе не треба поротницима у опште никакво питање ни постављати. Ну. ако су они изрекли да оптужени није криви ако је сумњиво, да ли је оптужени у опште учинио злочин, који му се ставља на терет, онда може суд имати интереса да зна: да ли је ослобођавајући вердикт изречен за то, што се сматрало да није дело доказано или за то што је узето да је учинилац неурачунљив.

У осталом примећујемо, да се држало да је овај параграф тако потребан, да је он претходно унет као 5 40 у пројект за закон о скитњи ит. дД.