Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

106

противзаконитост“. Сравни и 5 28 угарског. полицијског закона, 5 15 Полицијеског Закона за Обвалден и 814 Полицијског Закона за Базел. : |

Ну противу одредаба овакве врсте могу се учинити примедбе, које су по нашем мишљењу умесне. Из онста, што смо раније изнели може се увидети, да ако у опште треба да се усвоје ове одредбе, њих не треба ограничити на полицијске иступе у ужем смислу, али ипак нема разлога, да се пропише правило, да се један низ повреда права, чак кад бу оне нехатно учињене, само зато кажњава, што су незнатне, „бок велике повреде у том случају остају некажњиве. Чак и односно полицијских иступа у најужем смислу, сматра се да је правило о томе, да се код њих не тражи хотичност, таква строгост, коју потреба није изазвала. Не да се увидити зашто би при стварној заблуди било стање друкчије но обично, у ма коме погледу. На сваки начин ствар стоји друкчије са правном заблудом, пошто се лако може десити да се не знају забране или наредбе (Уетђобе одег Сеђоће), које су скопчане с полицијским казнама, али као што се види из 8 57, по пројекту, правна заблуда не треба да искључује хотичност.

Код иступа, који се састоје у пропуштању каквог делања, стање ипак стоји нешто друкчије нежели обично. Кад се законима налаже грађанима читав низ дужности н. пр. да буду сведоци, судије, да почисте удицу пред њиховим кућама, да пријављују смртне случајеве и т. д., то би без сумње ова циљ била потпуно промашена, кад би потпуно извињаВало то, што се из заборавности пропустило да учини што треба, а не што се хотично ишло на то да се не поступи по закону.

69 Немачки Казнени Закон не говори изрично о питањима, о којима је овде реч, услед чега је наступило разно тумачење. Неки, као Хелшнер. (Упбеник Т стр. 318) уче, да је 4ојџ5 потребан свуда, где није противно одређено, дакле и код полицијских деликата. Исто тако Шварце (Коментар ПТ изд. с. 825). Други, као Бернер (Упбеник 8597) узимају, да се код полициј ских иступа по правилу не тражи хотичност, а никада се она не тражи кад се деликти састоје у пропуштању. Опенхоф (Уџбеник, Одсек 29 5—98) учи, да се у недостатку противних одредаба, хотичност тражи и код похицијских деликата, који се састоје у каквоме делању, што ипак не значи, да ои казнени пропис морао бити познат; напротив код деликта пропуштања довољна је небрежљивост. Пропис у одсеку 2 5 40 важи, разуме се, само код правих деликта пропуштања, а не за случајеве, где пропуштање, услед есобитих околности, ступа на место каквог делања.