Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

108.

како његов књиговођа пропушта да води књиге, Напротив, у многим случајевима, ипак би ово питање било сумњиво, кад у закону не би ништа о томе било казано, с тога је потребна изрична одредба, да би се отклонила нејасност.

Једна оваква одредба у толико више је потребна, кад она утврђује одговорност претпостављенога у постављеним границама, без обзира на то, у колико би се по специјалним прописима држање претпостављенога могло сматрати као саучешће или као непосредно извршење и без обзира на то, да ли је саучешће у опште у дотичном случају означено као кажњиво или није. |

На ово нас упућује и обзир на онај део казненог права, који се налази ван самог казненог закона. Како отпадају одредбе о саучешћу, а нарочито о подестрекавању,“ могло би се иначе десити, да се не би могло ништа предузети противу претпостављеног, који би својим људима штогод противзаконито наредио н. пр. да ловв за време кад је лов забрањен, пошто бп се могло узети да се казна односи само на непосредног учиниоца.

Могло би се сумњати, да ли не би тачније било да се одредба ограничи само на пстуџе. Ипак, противу овога одма се може приметити, да би се тешко могло избећи да једно овакво ограничење не постане веома произвољно. Ако је н. пр. какав сопственик забрана својим људима наредио да секу дрва то би зе ваљало, да св он, ако су они са његовим знањем за његов рачун, ван његовог имања секли дрва, само тада чини одговорним, кад се ово дело казни по 5 899, а да не одговара, кад се ово сечење сматра као крађа. Битна б0јазан да св одредба прошири и на тежа кажњива дела, свакако се оснива на разноме схватању, које се даје изразу „у служби кога другог“.

п У осталом морамо овде да приметимо, да је већ сада јако сумњиво, да ли треба на полицијеке деликте примењивати и нарочито у коме обиму, законска правила о саучешћу. Очевидно, то већином не одговара намери законодавца, да се потчињени саучесник казни по овим правимама. А међутим о томе не може бити никаквог спора, да се 6. пр. подетрекавање на прошњу, изузев случајева, који су изнети у самом закону, може само тада казнити, кад подстрекач некога наводи да за њега проси; даље зацело ће се тешко моћи узети по закону о забрани лова од 22 Јуна 1863, да се општа правила о саучешћу примене на подстрекавање на противзакони лов.