Пројекат општег казненог законика за Краљевину Норвешку : мотиви израђени од Комисије, постављене Краљевском одлуком од 14 новембра 1885 год. по жељи Министарства правде немачког царства

правилу овде ће потпуно довољни бити сопствени наводи оптуженога. Природно је да се неможе спречити да партаје изнесу ближа објашњења о овоме, али о одлагању претреса само ради овога може тако исто мало бити говора, као што. се сада од прилике таква одлагања чине, само за циљ ближег обавештења о једној или другој околности, која има утицај на одмеравање казне.

Асесор Торезен гласао је да се изоставе речи „у овим границама“ — и до „то се просечна вероватна потрошња особе ставља на ово место“. — Један овакав законски пропис, као ште је овај, који комисија предлаже, коме нема равнога ни код других држава, наравно да ће при суђењу бити тако протумачен, да при одмеравању казне највише треба водити рачуна о економском положају дотичнога оптуженика; али умесност оваквога схватања ја не могу да признам. По моме мишљењу ово би одвело правој незгоди, и узимао би се сасвим једностран обзир на имаовинске прилике оптуженога. Орачунавање казне, по предлогу одбора, довешће до тога, да ће она јавном мишљењу често изгледати или бесмислено строга или посве блага. С једне стране тешко ће се наћи да је то право, да би сасвим незнатне полицијске иступе требало казнити са стотинама крона, само због тога, што је кривац богат човек, а исто тако или још мање, да за све увреде и телесне повреде, које учине лица, која немају никаквог имања и мали или никакав приход, на случај да се нађе да за ове деликте треба изрећи новчану казну, треба, да буде довољна одмазда какав незнатан број крона. Овакав казнени систем могао би врло лако до тога довести, да се ствара заблуда код јавнога мишљења о природи деликта и кривици учиниоца. Даље, ја не налазим, да се приход учиниоца може сматрати као сигурно и поуздано мерило за његову економску моћ. Човек, који годишње зарађује 6000 крона, али има да издржава велику породицу, може у економском односу много горе стајати него какав самац, који има само половину тога прихода, и зато нема разлога да минимум новчане казне, за првога, треба да буде два пута толики колико последњега. Истина да срачунавање новчане казне по приходу, треба да буде само правило, а изузетци у поједином случају