Радничке новине

*}<?. 130

Г»д, Л У

Беегцад, Четвртак 5. јуна »9»4 'одаме

Излвзе сваки дан сем иедеље. — Иена: на годину 12 динара, на пола године 6 динара, ав 3 месеиа 3 динара, еа месец дана 1 дин. За рностранство 30 динара годишше. II 5 Ш

0РГ1Н СРОСИЕ С0ЦН1НПНЕ

ДЕИОНРАТШЕ

Уредииштво је у штампарији Раденковића Ал министраиија у Социјалистичком Народн оу Дому. ТЕ/1ЕЛПН Рвдашј! М6 ИамвавсшвЈ! 8711 Рукописи се не враћају. Огласи сс штампају по врло Јефтиној цени

Док штампа целога света прати напрегнуто развој односа између Грчке и Турске, наша буржогска штампа одједном је умукла. Она, која иначе односи рекорд у брбљивости, постала је преко ноћ ћутљива. Она, која прати и најбезначајније акте владине, нема данас ока за оне крупне кораке и намере којима се носе господа у Ристићевој палати. Ми добро знамо правило које важи за нашу штампу: њена речитост стоји увек у обрнутој размери са значајем ствари о којој се говори. Највећа пажња поклања се нзјбеднијим ситнинама, и увек ће се много више говорити о сукобу превареног мужа и незваног кућног госта око жениног кревета, него ли о неком интернационалном суко бу око колонија који, посредно, додирује и наше најважније ин тересе. Наша штампа пати од једне чудне очне болести : она внди ствари у толико боље у колико су оне ситније. Па ипак, ово ћутање пред олујом која већ грми над нашим главама није толико знак кратковидости и неосетљивости буржоаске штампе колико је знак њенога јатаковања закулисној политици наших власника. У тој мрачној улози, на ша штампа нити се јавља први пут нити ће се јављати последњи пут. И док је у осталом св.ету штампа орган помоћу кога се питања од општега интереса убацују од најширу јавност, једно силно средство да се власничким круговима одузме, или бар смањи, монопол за бесконтролно руковање државама и нацијама, дотле код нас штампа, која је у питањима спољне политике сва послушна у колико није плаћена, постоји ради тога да, прећуткивањем најважнијих ствари или убацивањем безначајних сензација у најкритичнијим политичким моменгима, створи могућност власницима да најсудбоноснија питања реше неопажено на своју руку и да народ ставе пред готове одлуке онда кад он, и само он, треба да доноси одлуке ! У Србији, штампа, којп треба да ]е орган јавности, изиграва јавну критику и контролу, и место да буде оруж;е маса она постаје оружје влада ! Место да алармира читаоце, она их заварава; место да их растреса, она их успављује; место да брани њихове интересе, она потпомаже интриге њихових непријатеља! Ето како се буржоаски листови одужују оним широким слојевима својих читалаца чији су многобројни маријаши темељ тих подузећа! Ето како се, логиком свију буржоаских институција, и журналистика, коју на својим плећима носе масе, претвара у оруђе власничких група помоћу кога се те исте масе упропашћују и гурају у ратне амбисе! Радничке масе могу ви^ети и на овом примеру колику им штеТ У наносе буржоаски лисгови и редактори. Треба се једном опа-:

метити па одгурнути те журналисте који говоре кад треба да ћуте а ћуте кад треба да говоре. Треба устати против те штампе која није само карикатура јавнога мњења него је и директан издајник јавнога мњења! Треба већ једном објавити ттрајк маријаша !

с ЈСа &рзу руку Црбехи илајбаз И прекјуче је г. Стојан. Протић забранио наш лист. Раније га је за' бранио због чланка у овој рубрица; данас га забрањује збогувооног чланка. Пре се љути што се смејемо; сад се љути што озбиљно гсворимо. Оди му сад ти угоди ! Нас^ све ово много не изненађује. Г. Стојан Протић је тиме и отпочео свсју државчичку каријеру. Првх његов акт као министра по • лиције 29 Маја био је забрана јед ног опозиционога листа г Прво дело новога режима било је угушивање Јавне речи. Радикали, који су урла ли тридесет година, не допуштају другоме ни да писне. Место да своје противнике сузбијају новинарским пером, они их критикују цензоровим ј црвеним плајвазом. МесШо да полемишу, они конфиску/у. Место да пу штају на арену своје журналистичке и ораторске гладијаторе, они туткају на нас жандаре. Главни бранилац фузионашких иде/а, то је управник београдске полициЈе. Вара се, међутим, г. Стојан Про \ тић ако мисли да ће нам тиме на шкодити. Материјално, он нас мо же оштетгити; морално, он нам само подиже углед. Историја нам показује да је црвени плајваз увек промашивао свој циљ : место да прецрта, бучтовчичке идеЈг , он их јеу ств:ри подвлачио. Место да их са крива, он је у ствари на њих обраћаопажњу. Место да ихзабашурава, он их је у ствари акцентирао. Ме сто да их уништавт, оч их јеу ства ри метао на велика звона. Од вај када, највећи пропагатор револуционарних идсја била је, и остаје, полици/а. То је Једина њена корисна улога у истори/и човечанства. Рђав је цензор г. Стојан ПротиМ Да је пријатељ себи и својој пар тији, он би пре свега забранио Са моуправу. Јер, фузионаши изгледају паметни једино онда кад ћуте. И г. Г/аишћје мсгао постати славан чо век само зато што је вечито ћутао. Човек што се смеје.

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД За споразудо бадканских народа Изгледа да балканским државама није суђено д*. уживају плодсве своје сзмосгалности и да ће ускоро по лудој политици својих управљача, постаги плен завојевгчких тежњи Великих Сила, у првом реду Русије и Аустркје. Више није никаква фраза кад се каже да су се над Балканом навукли црни облаци и да му прети већа опзсностнего икадраније. Про шлим ратом је отворено Балкакско Питање, али још није рсшено и још једнако ствара несигуриост односа на Балкану. Ако Балканско Питање још није решено, оно се налазч пред скорим решењем. Аустрија и Русија својом интригантском нгром на Балкану у спеле су да поцепзју и заваде балканске државице и да их употребе као оруђа за своје освајачке планове на Балкану. А управни кругови у свима балканским државицама, руковођени уским интересима саојих династија и одговарајућих капиталистичких класа, бацили су свеје земље у наручје ових двеју Сила и тиме их лишиле самосталности и независности. Србија се потпуно предала Русији, сматрајући је као свога пријатеља и заштитника. Румунија, по свему судећи, пада такође све више у наручје руског аутократе. Бугарска, од како је претрпела пораз у последњем рату са негдаш-

њим савезницима, окренула се је ; Бечу, и данас спољашњу политкку њену не води ни краљ Фердинанд ни Ралославов, већ Фрања Јосиф и гроф Тарновски. Исго је тако и са Грчком. Данас су балканске државице по■ дељене у два непријатељска логора, од којих један служн интер^сима Ру сије, а други интересима Аустрије. У место да се споразумеју међу со бом и да од Балкана створе своју заједничку стаџбину која би била у јсгању да се одупре свакоме завојевачу, балканске државнце позивају јсаме своје непријатеље у своју кућу. Тешко је замислити толику неувиђавност и ограниченост коју у овоме моменту показују управљачи спо љашње политике у балканским земљама! Тешко је замислити да они не увиђзју сигурну пропаст своју | која им прети од узајамног трвења и од узајамнога непријатељства! Па ипак, они не показују ни једног знака да ће окренуги бољим путем. Они и даље продужују воI дити бглканске народе путем н.а Јкоме им лрети сигурна пропаст. У таквим приликама пе остаје балканским народима ништи друго него да сами узму своју судбину у своје јсопствене руке, и да међусобним споразумом створе од Балкана јед ну счажну заједницу која ће им ујсмчавати слободан жнаот и разви так унутра и бити јака брана свакој навзли са стране. То ће се моћи постићи само тако ако свн култ}рни и напредни елементи на Балкану буду радили на збљижењу балканских ! народа н на отклањању несугласица које постоје између балканских држава. Сви ти елементи треба да се окупе око социјалне демократије као највећега и најискренијега поборника за споразум и братство балкан ских народа, јер ће само то сачувати Балкам да не падне у руке Аустрије, Русије к Итзлије. Не у наслону на Русију ни Аустрију, већ у каслону свих балканских државица једне на другу лежи спас и независност Балкана!

ПШВНШ 1801 ОпШтински избори у И та " ЛИЈИ Оеих дака почели су општински ј нзбори у Игалији. Ово су први избори који се врше с општим правом гласа, први избори на којима узима учешћа огроман број нових бирача. Тако су у Риму добилп право гласа 60 000 радника, г и по свима другим већкм взрошимз по десетинама хи љада њих. Па ипак и према очекивањима и према резултатима из по јединих места ссцијална демократија неће поттићи успех, који је пожњела у посланичким изборима. Тодолази како због мањег и локалнијег значаја општинских избора, тако и због ј велике моћи и утицаја који у општинама имају клерикалци и конзерва тивпи. Уз то спштински избори се врше изборним компромисима по неколико странака, тако да се у многим местима може победити само образовањем блока с ко ; ом буржоаском партијом. Међутим на конгресу у Анконн одлучено је да се не ступа у компромис ни с којом буржоаском партијом. Поред осталих, принципиелних и тактичккх разлога, нашз партија се у доношењу своје одлуке руководила и тиме што се овом при ликом први пут излази пред масу нових бирача на које се највећма мо же утицати, ако се изађе самостално са свђим програмом. * * * Овом приликом згодно је изнети главне одредбе талијанског изборног система. Бирач је сваки пунолетни грађанин који зна читати и писати и који је одговорио својој војној обавези. Сваки бирач може се и бирати; председника, који се не потвр ђује од виших власти, бирају сами одборници међу собом. Избори се врше сваке шесте го дкне; то су потпуни избори. Међутим се друге и четврте године врше допунски избори, на којима се бира половина одборника. Избори се вр ше листама са представништвом ма-

њине, при чему се петина места ре зервише за мањину. Бирање се врши у изборној кабини, где бирач, пошто је утврђена његова индентичност, предаје листу што Ј'е са собом у коферту донео. На тај начин тајна гла сањз је сбезбеђена. * * * До сад су познати изборни резул тати у Риму и Милану. Док је у Ри му победио уставни блок, у Милану је општина пала у руке социјалистима. Телеграм о томе гласи: Рим, 2 јуна. У Риму су се избори завршили победом заједничке листе уставних партија (44 одборника) и клерикалне партије (20). Социјалистичка и листа демократског блока подлегле су. И у Турину и Ђенови изгледа да је осигурана победа уставним партијама. У Милану су добили већину 64 соци/алистичка кан' дидата са 33.000 гласоаа и 16 уставиих кандидата са ско 30.000 гласова. I Дакле, нпјвећа индустриски град Италије имаће у будуће социјалистичку општинску управу\“

БДДКДН Албанија — Пад Драча Супарништво Игалије и Аустрије даје нам могућности да по неки пут одмах дођемо до тачних вести из Албаније. И док аустриски оргзн „Албанска Кореспонденција* не до I носи нккакву вест о одсудним борбама у Албанији између владиних трупа и устаника, дотле нам јучерањи телеграм из Рима донгше вести да | су на свима местима наступиле од-ј лучне борбе са владиним трупама, и то свуда са успехом по устанике. Елбасан је пред падом а Драч је већ пао, јавља .Талијански Дневник”. Кнез Вид је опет утгкао ка талијан- ј ски ратни брод. Холандски офици-, ри који су, попут средњевековних војсака, у најму зг одржање кнеза Вида, растерани су; неколицина од њих је погинула. Не изгледа ли чудан тај извештај после оних телеграма од пре само два данз: да толико и толико хиљада Малисора, неколико хиљ&да Мирдита, вчше стоткнаАрнаута иза Каваје хитају у помсћ.киезу Виду! Све те вести бнле су храбрење кнеза Вида и одржавање наде да устанак није ухватио толике размере. Сад је све то пало. Сада ће, нема сумње, и наш премијер Пашић и сви њсгови једномкшљеикци променити малко своја мишљења о „инсценираним“ устанцима у Албанији. Готово, када још падне Елбасан и Валона — зашта неће требати много времена — може се рећи да ће први период устанха са тим бити завршен. На видик излазе две чињенице. У устанку учествује цео иарод, или бар огромна већина. према чему се мора водити рачуна о жељама које истиче побуњена маса. Европа је својим решењем глбан с«ог питања претрпела пораз: недавши народу, ссим европског кнеза, никаквих бољих услова за живот и развитак; сбразујући владу од феудалних господара, паша и бегова, који аграрно питање не само нису склони да реше, већ који Ј су мислили да умноже и прошире сзоје привилегије и власт у Албанији. То су две чињенице које се истичу на ппво место, које јасно показују да Европа има да измисли неки други начин решења албанског гигања — кад је већ узела на себе и не упушта обавезу да га она реши. Те чињенице јасно показују да Европа при томе мора водити рачуна о чифчијама и да ће на тај начин једино моћи да припомогне и стишавању фзнатизма код масе народа и одвајању његовом од паша и бегова који сзда искоришћују његово незадовољсгво, место да оно буде упућено против њих. И када бегови буду имали против себе своје чифчије и ови опет увиде да је њиховој беди и сиротињи крив феудални беговски систем, онда међу њима ^не може бити пријатељсгва. Режим који из те борое буде завладао у земљи, мора бити режим народа.

А хоће ли то Европа? Је ли она ради тога дошла у АлбанијуР Свакојако да није. У колико је она ту поред Аустрије и Италије, она је ради тога да онемогућн брзо решење албанског питања у корист Аустрије и Италије, да га одложе до нових међународних заплета када би, можда, прилике биле повољ није да се оно реши више у корист другог дела Европе, Тројнога Споразума, а не у корист свога дела коме припада Италија и Аустрија. Втада народа у Албанији не иде у корист ни једној ни другој страни. Тежње Арнаута кеће наћи потпоре ни код Тројног Савеза нк кодТроЈ'ног Споразума, нити ће сви учинити шта да тај природни, елементарни покрет масе упуте правим путем и ослободе га свих штребера и агената који се труде да га кскористе. Ето отуда је вероватно да консолидовање прилика, које буде наступило после завлађивања целом Албанијом од стране устаника, неће ићи тако брзо и лако. Све су се државе рађале дуго ч са много мукз, али изгледа да ће Албакија однети рекорд у томе: благодарећи свзме имену и културном нивоу и своме положају у међународној политици. Но ма какве муке да јој предстоЈ"е, треба се строго чувати од тога да јој се муке прекратетим што ће се поделити међу бтлканске државе чији је стомак и иначе претоварен туђим народностима.

ЈКека Зобра кмга Када Ј'е реч о васпитању деце, мислимо да све што се о томе напише, треба упутити првенсгвено жени, матери или будућој матери. Стога и доносимо на овом месгу кратак приказ књиге Јули/ача БорхарШа — Како да васпитамо нашу децу ? у преводу друга Душана Ваторовића; штамлано у Ваљеву, 1914.; цена 0;80 динара. Писац заступа нови начин васпитања деце, начин који су сви напредни педагози усвојили и за кога се боре, а то је ставити му за циљ потпуао развијање оних подобности које васпитаник има, или, другим речима, „потпуно хармоиијски изобразити личност човекову* „Идеал њеовог васлитања јесте, да. се васпитаник стави у такве прилике да што јр могуће више кокрене на рад све снаге и подобности које он има, дакле, да се са њим ради оно што је могуће“. Један велики део те дужности има да прими на себе мати, под чијом руком дете расте. И када се њој у овој књизи препсручују, поред чисто материнских брига о здрављу детињем и поуке и прннципа који треба да је руководе приликом духовчог развијања њенога детета, то се чини с тога што је она главни васпитач и што ће она моћи бити најбољи познавалац своје деце и њихових подобности које треба усавршити. Да ли је то могуће постићи казнама и наградамаза сваки детињи поступак или развијањем воље и љубави према своме раду? Какав услов треба поставити браку па да из њега може изаћи добар народ? Колико вредносги у васпитању имају рђави и добри посгупци родитеља који служе за пример деци? Колика је веза између сиротиње и оскудице у васпитању? Како је тешко у данашњем друштву једноме раднику подићи и васпитати своју децу и колико способности стога пропада за друштво? Све то, једннм лаким начином и топлином, пропраћа писац кроз дванајесг малих одељака ове књиге. Завршавајући своју књигу, излажући начине васпитања и подизања будућих нараштаја о којима се данашња држава неће да стара, писац оштро осуђује тај „страховити злочин који капитализам, који је радништво довео утакав незаконнт положај, врши према радницима и радничкој омладини, а тиме и према целоме човечанству и његовој будућности“. Сам писац увиђа да је