Радничке новине

Шта је (013131 Најдрагоценија добра заједничка су својина свију људи, и увек су то била. Ваздух и светлост припадају, као заједничко добро, свему што дише и гледа светлост дана. После толико векова егоизма и тврдичлука, и поред толиких насилничких напора појединаца да дограбе и сачувају што више блага, приватна добра која уживају највећи богаташи мала су ствар у поређењу са оним добрима која припадају свима људима без разлике. И зар не видиш како најслађа и најсјајнија добра: путеви, реке, шуме, негда краљевске, библиотеке, музеји припадају свима? Онај стари раст у Фон тенеблу или она слика у Лувру исто су толико моји колико и највећега богаташа. А они су више моји него богаташеви само ако умем у њима боље да уживам. Колективна својина, од које се ужасавају као од неког удаљеног чудовишта, окружује нас већ у хиљаду разних облика са којима смо се сродили. Она изазива сграх и трепет кадсепомене; међутим, ми већ уживамо благодети које она собом доноси. Познтивисти, који су се сакупљали у кући Огиста Конта око поштованога господина Пјерг* Лафита, нису се нимало упињали да постану социјалисти. Па ипак је један од њих учинио он.у правилну примедбу да је својина друштвенога порекла. И ништа истинитије од тога, пошто је свака својина, заузета напором појединаца, могла понићи и оистати само уз сарадњу целе заједнице. Па пошто је прнватна својина друшгвени плод онда то баш одговара њеном пореклу и њеној суштини кад се хоће да распростре на заједницу... (Анатол Франс: Мопз1еиг Вег§еге! а Рапз, р. 252—3).

1311 НШИШ Машина која је смељала толико људи, доНиће у помоћ нежном људском месу полагано, племенито. Машина, која је испочетка била свирепа и немилостива, постаће добра, милостива, пријатељица. Како ће се то она променити? Слушај. Електрична варница која је искочила из Лејдове флаше, та мала суптилна звезда која се, прошлога века, указала пред запрепашћеним физичарем, извршиће то чудо. То непознато, које се пустило да га победимо не сазнавши га, та тајанствена и заробљена снага.танеопипљиваствар коју држимо у својим рукама, та послушна муња, ухваћена у флашу и пренесена на безбројне жице које својом мрежом покривају целу земљу: електрицитет ће однети своју снагу, своју помоћ свугде где год то затреба, у куће, у собе, на огњишта где отац, мајка и деца неће више бити растављени. То није нимало сан. Бесна машина, која меље у радионици тела и душе, биће питома, интимна, и постаће члан породице...

— Неколике анегдоте на дохват —

Разноврсан је и плодан живот нашег Димитрија био: пун догађаја и интересантних доживљаја. Био је то свестран дух и неуморан радник; и кад се томе дода још и његов импулсиван темпераменат и један ведар дух, пун отменога хумора, онда ће се разумети да мн који смо били са њим у честом додиру имамо пуно лепих успомена и ретких анегдота које су везане са његовом личношћу. Ове неколике износим на дохват, онако како ми у моменту падају на памет, знајући добро да има пуно других још лепших, још интересантнијих и још значајнијих које би друговн требали да нам доставе, те да их сачувамо од заборава и да и помоћу њих оживимо слику нашегдрагога и непрежаљенога покојника. 1. Рђави полицајцн Било је то приликом куповине Социјалистичкога Дома, пре неколико година. При преносу тапије, требало је да чланови Главне Партиске Управе отнду у кварт врачарски и „лично предстану', како се то каже препотопским бирократским језиком. Случајно, надлежни полицајацније познавао лично нн једнога од нас ма да је за појединце већ по чувењу знао. Нашав се у мало незгодном положају због тога, он нам то рече. А Туцовић, посматрајући овог београдског полицајца који не познаје ни највиђеније београдске „бунтовнике“, одговори са ироничним осмејком: — Е мој господине: или сте ви рђави полицајци, или смо ми рђави социјалисти!... 2. Како се убеђују жандари Пошао Туцовић неким послом ка Теразијама. Био је већ пао мрак. Близу трамвајске станице, он спази једну велику гужву. Маса света скупила се око једног жандара, неке грубе и сурове људескаре која држи чврсто једног радника и хоће да га одвуче у апс. Хривица му је — што је био на штрајкачкој стражи! И неутрални пролазници наљутили се због овог насиља па узимају човека у заштиту. Све узалуд. Жандар све више подиже тон и поетаје све грубљи, не само према раднику него и према публици. — Спасавај, друже Туцо! повика одједном обрадовани пролетер кад спази внсоку и импозантну силуету нашега Димнтрија. Туцовић приђе жандару. Публика се утишала и стала посматрати. То је најслађе уживање за нашу публику. — Пусти човека ! каже му Туцовић врло благо и врло учтиво. Жандар се избрецује све неучтивије. Туцовић га онда неприметно ухвати за мишку и почне полагано стезати. Колосалну је снагу имао Туцовић, да то већ прелази у невероватност. Стежс га својом гвозденом руком под којом би се и кост увила; али ипак, не мењајући нимало изглед лица и не подижући ни за пола тона -свој благи хладан глас, наставља: — Пусти човека, море, пусти га!.. Што га не пустиш?... чисто богоради Туца а својим менгелнма све више стеже... Жандару клону рука, н пола збуњен а пола престрављен овом џиновском снагом — дивљаку импонује само сила — промрмља: — Па добро, баш кад велиш нек иде.. И пусти грешног пролетера. А публика се стаде разилазити, изненађена како то Туцовић свега

са неколико мађијских речи убеди овог силеџију, не слутећи ништа о оном оригиналном и мучком хрвању под копреном мрака... 3. Ратно лукавство Сви ратни другови Туцовићеви, и они старији баш као и они млађи, признају му велике ратничке способности: изваиредну окретност, лакоћу и брзину којом се могао прилагодити свакој ситуацнји у току борбе и наћи из ње повољан излаз. Још је већи стратег и тактичар он био у нашим партијским и синдикалним борбама. Кад би се он ставио на чело неке акције, сви су борци имали сигурно осећање да ће се она успешно н свршити. Маса је таквих момената које ће историчар нашега покрета забележити. Другови из дрводељскога синдиката причали су ми за овај. Београдски столари спремили су били, пре три или четири године, када је ситуација за њих била најповољнија, једно избацивање радника (аусшперунг), ради тога да би уништили тарифу и тековине синдикалне борбе. Ситуација је била критнчна. Једни су били за то да се легне пред послодавцима. Други су хтели да их предупреде штрајком — као да би то нешто помогло. Свн су, међутим, осећали да не ваља па како се год окрене. Зовну Туцовића на саветовање и у помоћ. После кратког размишљања, оп им предложи овај оригиналан метод: упустити се одмах, врло учтиво и озбиљно, у преговоре са послодавцима, али те преговоре не воа,итн у ствари озбиљно, него само са једним јединим циљем: одуговлачити их што више и што дуже. Тако је и урађено. По његовим упутствима преговори су се, у згодној форми, дуго провлачпли: да гопорнм данашњим ратним језиком, дрводељски синдикат се, пред надмоћнијим непријатељем, повлачио на згодније стратегијске позиције. И победили су! За то време наступио је просперитет у њнховој бранши, јавила се велика потреба за радном снагом, и послодавци су без речи пристали на све оно што су сад радници од њих тражили... Другови су, по плану Туцовићевом, из повлачења прешли одједном у напад, из дефанзиве у контра офанзиву, и без икаквих жртава постигли оно што би иначе изгубили са толиким жртвама! 4. Или он милитарац нли ја соцнјалист ! У којој би се год средини кретао, Туцовић је просто наметао опште симпатије и респект према својој личности. Није онда чудно што су га волели и ценили не само прости војници него чак и активни официри, који иначе, по целој својој идеологији и психологији, нису могли имати много додирних тачака са њиме. Један од његових команданата, виши официр, рекао је једном свом пријатељу ово : — Толико сам га заволео да и после свршеног рата морам бити са њим Ј^једно. Једно од овога двога: или ћу ја њега направити милитарцем, или ће он мене направнти социјалистом. Да је Туцовић остао жнв, веропатније је да би се десило ово друго него оно прво. А највероватније је да се не би десило ни оно прво ни оно друго. Али ипак, то је једна лепа ситница која јасно показује колики је углед уживао наш Туцовић у свакој својој околини и колику је сугестију вршио над људима... Д. П.

Ушш и пошичка права — ПОВОДОМ НАРЕДБЕ ВрХОВНОГ КОМАНДАНТА ВодеНи сталпу и непрекидиу борбу да се нови крајеви у уставним и политичким правима изједначе са старим, Социјална Демократија је рачунала на сигуран успех; она је била уверена да ће својом борбом нагна(Жи буржоазију да и у новнм крајевима прокламује иста уставна и политичка права прс него иМпо је она намеравало. Још 1 новембра ми смо добили уверавања да Не се та акт дати ових дана. Али, оно што је учињено, није ни по формп ни по садржини тако да с гим можемо бити задовољни. А због овога: г 1) Прокламовање уставних н политичкнх права за нове крајеве треба да је извршено не наредбом војсци, већ једним државним актом, т.ј. или декларацијом владнном или резолуцијом Народне Скупштине. 2) Упражњавање тих права не треба да је везано за какве нове одлуке идућег редовног сазива Народне Скупштине, јер Не он доћи тек после две године! Треба имати на умуједну важну околносг: овај је свет живео политичким животом и пре хуријата и иосле хуријата, и без тога живога не може се ии замислити иун привредни и културни развитак.

АНА10Л ФРАНС 0 АКАДЕМНЧАРИМА Старци се држе и сувише чврсто својих идеја. Због тога дивљаци са острва Фиџу убијају своје родитеље кад остаре. Они на пшј начин убрзавају људски развитак, док га ми успоравамо оснивају/ш Академије. [Бе јагсћп сГ Ершиге, р. 150]. ЕТИ КН И КОЛОНИЈАЛНА РОЛИТИКА — Карл Кауцки Етика није нека сила која стоји изван друштва и изнад њсга, већ она истиче из самога друшгва и мења се заједно са његовим променљивим потребама, које су за сваку друштвену класу друкчије. Свака класа има своју етику, и та етика је једно оружје без којега она не може да води борбу за живот, које је прилагођено њеним условима за живот и коме она мора остати верна ако хоће да се одржи и да развије своју највећу снагу. Према томе, и пролетаријат има своју етику, која му је неопходно потребна. Да ли у његовој етици има места оној идеји: да виша култура има право да влада нижом и да јој буде тутор ? Никако! На против, та јс идеја саставни део етике капнтализма. Капитализам, то је један однос експлоатације, па дакле и однос владавине и туторисања. Али, капиталистичка сксплоатација не засннва се на грубој сили, на праву јачега, нити на сталешкој хијерархији, већ на привредној слободи појединаца, слободи која се претвара у ропство на тај начин што једни немају ни-