Радничке новине

шта а други монополишу средства за производњу. А ко нема ничега, тај нема ни културних средстава, на дакле ни културе. Према томе, изгледа као да је култура ограничена само на имућне класе. И због тога, њихова владавина над пролетаријатом изгледа кзо владавина културе над некултурношћу, владавина одабране интелигенције над масом неопраних, 1Пе §геа{ ипигазћеб, како то Енглези кажу. И имућне класе се држе чврсто те обмане, јер им она даје најбоље етичко оправдање за режим експлоатације и пред њима самима као и пред осталим друштвом. Рекао би човек да они не експлоатишу пролетере ради своје личне користи, ради профита, него да их Шуторишу само због општег друштвенога интереса. Теорија да виша култура треба да има привилегије јесте етичка лаж од које живи капитализам, баш као што је и влада јединоспасавајуће религије била лаж од које је живео феудализам, нарочито за време прелаза у капитализам. Унутра у земљи, та етика се јавља као право имућне класе да влада пролетаријатом. А у односу према другим нација.ма, које треба да буду експлоатисане, та се егика јавља у пракси као право капиталистичких нација да владају целокупним човечансгвом. Пролетаријат не би могао усвојизн ову етику а не одобрн своју експлоатацију и да не дезавуише своју борбу за ослобођење. Додуше, он осећа, те још како, своју оску|дицу у културн; али он исго толико осећа и жудњу да учествује у тој култури. А напоредо са тим, он осећа да баш ова зависност, ово „туторисање", овај однос владавине спречава његово уздизање ка вишој култури; и да ће се он моћи успети на културне висине само борбом против туторисања и владавпне над њим, до коначиог уништења њеног. Једна класа која туторише или влада никада није сама уздигла на ' висину оне над којима је владала. 'То уздизање вршило се увек само борбом против тих класа, а нпкада помоћу тих класа. И док етика капитализма тврди да ниже класе и нације треба да буду стављене пвд туђу владавину у интересу културе и друштва, етика пролетаријата тврди да, баш у интересу културе и друштва, они над којима се влада и туторише треба да збаце са себе сваку и свачију владавину. [боааПзпшз ипб Ко1ота1ро1Шк, ВегПп 1907. 8. 19.-20.].

МИЛОСГИЊР (поводом БОЖИЋНИХ празника) Гадна је пракса милостиња! Варварска врста милосрђа! Стара заблуда буржое који даје марјаш и мисли да тиме чини добро дело, и верује да је иснунио све дужности према својој браћп тим најбеднијим, најсмешнијим, најглупљим, најслабијим начином од свих начина за друштвену расподелу добара. Тај обичај давања милостиње стоји у супротности са доброчинством, а ужас је за милосрђе. Милостиња личи на доброчинство исто толико колико и бекељење једног мајмуна на осмејак Ђокопдин. Доброчинство је исто толико дивно колико је милостиња гадна... Ми имамо у данашњем друштву много установа за доброчинство: неке од њих су кори-

сне и чине услуге. Али је заједничка мана свију њнх та што произилазе из друштвене неједнакости коју хоће да корнгују, те на тај начин представљају лекаре којп су и самн заражени. Универзално доброчинсгво је ово: да сваки живи од свога рада, а не од туђег рада. Ван размеие и солидарности, све је остало грубо, срлмно, јалово... Људско милосрђе, то је уиешће свију у производњи и правична деоба плодова рада. То је правда; то је љубав а сиромаси имају тога правога милосрђа више но богаташи. Којн су то богаташи били толико милосрднп према људскоме роду као што је то био Епиктет (велики римски филозоф. Прим. Ред.) или Беноа Малон (велики француски социјалист)? Право мнлосрђе, то је кад сваки поклања своја дела свима, то је она лепа доброта, то је

ка брине за њих. Што их је оставила! И онај природни груби егоизам мајке светлио је у њеним очима као у очима мачке кад брани мачиће. Ја погледах старијег малишана којц је био година као и мој син. С>зе мн навреше на очи и с болом је прекорех. — Зар си ти мајка! Па знаш ли шта је сада са твојим сином! Да ли је н он жив! Да није рањен н остао негде сам беа помоћи! Ако је то у исгини, хоће ли моћи остати жив ако га рука неке туђе мајке не прихваги и не негује? Не, несретна мајко. И ти ћеш остати без сина који ти је, велпш, јединац и све у животу. Мене загушише сузе и ја загрлих малога очински и пољубих. А туђа мајка зајеца од бола и молећиви поглед управи на мене као да тражи опроштај, грлећи сувим рукама обоје туђе деце, топло и матерински. Ми се сви машисмо за новац и дадосмо јој, а она полако оде држећи чврсто обоје сирочади, као да се бојала да јој их ко не отме. Ст. Василић

[БУДСКИ ЦАЦРЕДДД

хармонични покрет душе којз се излива као вазна пуна драгоценог сока и шири се по свету: то је сликар Апџело који ради слике у Сикстннској капели; то су посланици Француске Револуције оне иоћи 4 августа... Доброчинство се у ствари врши С 1 мо кад се даје свој рад, своја душа, свој геније. И тај велнчанственп поклон целога спог бића свпма људима обогаћава исто толнко дародавца колико и људску заједницу... (Анатол Франс: МопзЈеиг Вег§еге{ а Рапз, р. 240—243).

ПРОСТН ПРИЧР Последњег дана повлачења дођосмо близу једне од наших најлепших бања. Дуга, кривудава и једна једина улица у тој вароши, некада лепа и занимљива за онога који ретко њом пролази, сада је била блатава, пуна кола са стварима и нејачн која бежи тужна да човек зајауче ол. бола. Ја не смем ни дз вам описујем све оне призоре који се дају видети само за један сат. За мене је бнло много само оних неколико минута које сам пробавио пред војном станицом. Једна сирота жена стајала је са два детета пред станицом. Два малишана, један од пет други од три године, стајали су укочени од хладноће пред њом и тупо гледали већ усахлим очима на неколико војника који су застали на викање оне жене. — Побите их људи боље је, него да умру од глади, огорчено и готово лудачки викаше она. Ја не могу више да их храним, јер и сама немам леба. Примила сам их са улице. Мајка их је оставила: штоја да се мучим за њих! Онај грош дневне помоћи коју сам добијала за њих престаће сада, и шта ћу онда да радим! Севап би било убити их и опростити мене брига а њих муке и глади. Сува, жута лица деце нису се ни помакла после тих речи. Као да се све то њих није тицало него неког другог. — Говориш ли ти то озбнљно, жено? упитах је. Зар убити децу ни криву ни дужну за твоје и њихове муке. Јеси ли ти при себи кад тако говориш? — Јесам. Ја знам шта говорим. И ја имам сина који је сада у рату и за кога бринем. Нека њихова мај-

— Анатол Франс Има много људи данас који су уверени да смо достигли последњи ступањ цивилизације и да ће после нас свет прспгсти... Може бити да је то и нека врста утехе кад човек мисли да га васиона неће преживети. Што се мене тиче, ја не примећујем код човечанства ниједан знак опадања. Узалуд мп се говори о декаденцији. Ја у њу не верујем. Ја, шта више, не верујем ни да смо достигли највишн ступањ цивилизације. Ја верујем да је развитак човечанства врло спор и да су разлике у начипу живота које се виде при почетку и на крају једног века, ако се добро одмере, мање но што се мисли. Па нпак, оне су тако велике да нас изненађују. Свет се лагано креће. Човек има геније за подражавање. Он не проналази ново. Има, у психологији баш као и у физици, један закон инерције који нас везује за старо земљиште. Теофнл Готје, који је био филозоф на свој начин, са нечим турским у свом мудровању, приметио је, не без меланхолије, да људи нису успели чак ни да пронађу осми велики грех. Јутрос, пролазећи улицом, видео сам зидаре како граде неку кућу и дижу камење као робови у Теби и Ниниви. Спазио сам младу и младожењу како излазе из цркве и иду у кафану, праћени свадбсм, вршећи без меланхолије обичаје од пре толико стотина година. Срео сам једног лирскога песника који ми је рецитовао своје стихове које сматра за бесмртне; а за то време, коњаници су пролазили улицом, са шлемовима римских легнонара и атинских пешака, сјајним бронзаним шлемовима Омирових ратника, са којих се још спуштала, да би уплашила непријатеља, немирна перјаница која је ужаснула малог Астијанакса у наручју његове дојиље са дивннм стасом. Ти коњаници били су из републиканске гарде. Посматрајући их, и сетивши се да париски лебари пеку леб по амурлуцима, као што се радило у доба Аврамово и Гудејино, ја сам промрмљао речи из Светога Писма: „Нема ничега новог под небом". И нисам се више чудио што морам да се покоравам грађанским законима који субили застарели још онда када их је и Цезар Јустинијан прикупио у један Законик о коме се говори са страхопоштовањем... БОЖИЋ

Реке од крви људске бесне са својнм таласима и запљускују све четири стране света. У хладну и мокру земљу завукли се милиони људи, који као хијене или гладни вуци вребају згодан моменат ла да почну један другог убијати и клати. Са свију страна допире лелек, плач и јаук; општи ужас, беда н очај овладзли су светом. А сутра? Шта је сутра? Највећи празник Хришћанства! Сутра ће све свете, смирене и узвишсне душе хришћанске пасти на колена и славити Христа и његову науку. Хиљаде разних Николаја Велимировића певаће псалме и Јеванђеља, држаће свсте проповеди и окадити стадо хришћанско измирном. Са свију страна брујаће звона и ориће се усклик: Христос се роди! Цркве ће бити препуне — и неће бити мајке и оца, браће и сестре који нећс запалити по пет шест свећа за своје покојнике... И док се тако прославља свети и велики празник Христовог рођења, гомила гладних жене и деце, бегунаца, пружаће своје руке и молити за парче хлеба, или умирати од зиме и заразе. А на крају свега, хиљаде топовских грла поновиће узвишену и свету проповед Христову: „Мир међу народима и љубав међу људима !“ М. Белић

ПРЕТРГЛИ СЕ! — ВРЕДНА СКУПШТИНА Пре десетак дана састала се Скупштина. Један дан позабавила се неколиким интерпелацијама. Затим, цело једно после подне посветила је буџету. После је учинила једну паузу од недељу дана чекајуНи друго читање буџета. И кад је, и на другом читању, усвојила дефинитивно буџет, она је одложила седнице до 19 јануара. Ако, ако! И правоје! Пошто су радили пуна два дана, треба људи да се одморе бар месец дана !

Новчанице и ситнина Скопље, 19. дец. Овдашњи лупежи, који у Нишу имају своје инструкторе, ортаке и покровитеље, подигли су били ажију до невероватне висине (45%), па је и сад високо држе (25%). Отпочели су били да шпекулишу и са новчаницама: што је год пало ситнине, они су затварали, па су за ситан новац мењали новчаницу од 10 дин. за 9.80 и 9.60 дин. Имали су намеру да је оборе на 9 динара, а можда и ниже! И до сад би то успели, да Народна Банка није отпочела довлачити сребро и иа својој каси уситњавати новчанице. Ипак су они ситнину затварали: колико год Народна Банка данас пусти сребра, толико они затворе у своје касе. Три четири пута је Народна Банка довлачила сребро, па ипак се сутра у вароши новчаница не може да промени! Тек су лупешку намеру своју напустили кад су видели закон о пуштању у обрт нових 15,000.000 ] сребрних динара: тада су видели да ] са ситнином не могу правити шпекулацију. Али ће, зато, кад сад на1 стане поплава сребра и сребриих