Радно и социјално право

14 Б. Шундерић: Право на приговор

односно другог органа послодавца је нужна претпоставка функционисања послодавца. То је, дакле, нешто што спада у његову службену дужност. Нешто што је он дужан да врши.

Међутим, треба имати у виду да се о остваривању одређених права запосленог одлучује и на основу поднетог захтева. Дакле, ради се о томе да одлучивање о правима инцира својим захтевом титулар права. Постоје одређена права која су по својој природи таква да послодавац, односно његов надлежни орган не може о њима одлучивати ех оћс1о. Зашто не може Једноставно не може због тога што су претпоставке за њихово остваривање ван процеса рада. Налазе се, дакле, изван радне средине. Такође, треба имати у виду да остваривање неких права није у функцији вршења рада нити је последица вршења рада. Ради се, углавном, о правима којима се остварују неке социјалне функције. Типичан пример за ово право представља право на одсуство (за време трудноће и порођаја, ступање у брак, селидбе, порођаја члана уже породице, полагање стручног испита и др.). Директор, за чињенице на основу којих се одлучује о овом праву, не може знати, јер су оне везане за лични и породични живот запосленог који се одвија изван предузећа. Поред тога треба имати у виду да сам запослени треба да одлучи да ли му је потребно и да ли он хоће да користи право на одсуство у законом и колективним уговором наведнеим случајевима.

Запослена, и односно постављена лица према чл. 71. ст. 1. Закона о радним односима у државним органима ради остваривања својих права писмено се обраћају функционеру који руководи органом.

Захтев је писмени поднесак у коме запослени захтева да му се обезбеди вршење одређеног права из радног односа у одређеном времену. Он мора бити разумљив како би се по њему могло поступати. Он се предаје непосредно или се шаље поштом. Захтев за остваривање права запослени би могао поднети и телеграфски, односно телефаксом. Запослени је дужан да својеручно потпише поднесак (може и његов заступник).

Треба напоменути да постоје одређена права за чије остваривање није потребно доносити појединачни правни акт (решење), па самим тим није потребно ни спроводити претходни поступак. Ово због тог ашто таква права запослени остварује непосредно на основу устава, закона и колективног уговора. На пример, право на ограничено радно време, право на заштиту на раду, право на одмор у току рад, дневни одмор и седмични одмор и нека друга права (нпр. одсуства за време државних и верских празника).